Хроника Трећег програма

Центрaлни мотив ретроспективне изложбе Грант Вуд: Aмеричка готика и друге приче, коју су марту поставиле кустоскиње Барбара Хаскел и Сара Хамфервил, била је Вудова слика из 1939. године под називом Прича Парсона Вимса. Да подсетимо, Вимс је 1806. написао алегоријску причу о Џорџу Вашингтону као дечаку који је, посекавши оцу посебно драго дрво трешње, одмах признао свој мали злочин и додао: „ја никад не лажем".

По речима Сема Макиниса: „реч је о групној слици на којој се појављује пет ликова: Џорџ Вашингтон, његов отац Огастин, два неидентификована роба и сам Вимс. Рад представља чудо психолошког увида и историјске двосмислености. Њена генијално изведена композиција фантастична је и уопште није битно што ова слика, уосталом као и све остале Вудове, није била део модернизма типичног за то време... Али, ако се упореди с оним што сада проживљавамо, налазимо да су Вудови неподесни фалсификати америчке историје, онако како су помешани са личним искривљеним рефлексијама о својој мрачној прошлости, апсолутно шармантни (и то без улажења у детаље необичних аспеката очитих у његовим радовима, који нам могу помоћи да разумемо његово цењење мимикрије или поигравање чињеницама). Чак, иако Вудова уметност свесно занемарује постојање авангарде и недостаје јој оштри цинизам, његови радови су исувише забавни да би им се то замерило. Вудове слике заправо имају за циљ катарзу, онакву каква се доживљава у позоришту и то у комадима са раскошним декором, китњастим костимима, афектираним дијалозима и извештаченом радњом. Он ненамерно заводи своју публику као нека незналица, злонамерни манипулатор, који проклиње и затупљује своје гледаоце док они живе своје животе мукотрпно обрађујући земљу и бивајући изложени немилосрдној бруталности. Он свесно заводи своју публику зато што су лажи варке, а маске привиди, док су илузије магичне".

Текст, преузет из мартовског броја часописа Артфорум, превео је с енглеског Владимир Матес.
Уредница емисије Тања Мијовић.