Хроника Трећег програма

У књизи изабраних драма Драгана Томића о којој пише Радомир Путник сабрана су четири драмска текста: Раскршћа, Рукавице, Псећа кућица и Слава, уз предговор Бошка Сувајџића. Иначе, Драган Томић (1941-2015) је у нашу драмску књижевност ушао 1980. године добивши за драму Раскршћа награду „Бранислав Нушић". Исто признање је добио и 1990. за комад Псећа кућица, а објавио је и пет романа: Шкрипац, Чекајући мајку, Кратак прекид удовичког стажа, Вртложник и Увоштена мама. Написао је укупно десет драма које су са успехом извођене у нашој земљи, Русији и Француској. Теме његових позоришних комада преузете су из пресне, бруталне и узнемирујуће стварности, те би се могло рећи да Томићеве драме припадају неонатуралистичкој грани уметничког стваралаштва која се у књижевности препознаје као „стварносна проза" а у филму као „црни талас". Драмски јунаци Драгана Томића саздани су од чврстих ставова које тврдоглаво бране и када су свесни да нису у праву, од жестокох потеза, грубости и емоција; они су непрестано на самој ивици подношљивости и самоподношљивости, због чега су драмске ситуације заоштрене до крaјности. Али, осим тога, у Томићевим драмама увек постоји светлост на крају тунела, уверење да се човек може искупити, нада којом се надахњују драмски јунаци жељни топлине, разумевања и људскости.

* * *

У аутобиографским и поетичким текстовима, Ингмар Бергман je често говорио о властитој, готово физиолошкој потреби за стваралачким чином. Његова инфантилна потреба за општењем, за близином и реакцијом другог задобила је далеко озбиљније консеквенце него код већине примерака homo ludens-а и у младости и зрелом добу се преобразила и сублимисала у редитељски импулс за одгонетање тајне Човека. Тако се основна драмска ситуација, и филозофски проблем у исти мах, које пред нас постављају Бергманови филмови, сажето може одредити као обелодањивање човекове суштине у сусрету са граничним ситуацијама егзистенције: са смрћу, али и са болешћу, лудилом, кривицом, ратом... По речима Срђана Вучинића: „Након смрти Томаса Мана 1955. и прераног Камијевог одласка 1960, Европа се суочила са недостатком великог, епохално значајног романескног опуса. Ту празнину у модерном епском простору добрим делом ће надоместити филмски опус Ингмара Бергмана (као и опуси Тарковског, Буњуела и Фелинија, настали отприлике у исто време). Управо она слојевитост структуре, те комлексност значења и детаља спојена са једноставношћу и органском кохерентношћу целине, стилска и формална виртуозност која отвара филозофске апорије и егзистенцијалне поноре - а која је красила велике европске романе у 19. и првој половини 20. века - значајним делом проговара, оваплоћена у новом виду, у Бергмановим покретним сликама. Оне нас уверавају у моћ филма да нелитерарним, првенствено синематичким средствима искаже неисцрпни микрокосмос романа, па чак и неке квалитете које реч романописца не може досегнути: на пример, односе светла и сенки у Седмом печату; или однос боја у кадру, те њихову оркестрацију у приказу душевних стања јунакиња у Крицима и шапутањима; или тек експеримент стапања два женска лица у једно и његове конскевенце у значењу Персоне".

Уредница емисије Тања Мијовић.