понедељак, 21. мај 2018, 22:25
Хроника Трећег програма
Прочитаћемо осврт Дејана Петровића на на филм „Варпа: обећана земља”, чији су аутори Бригита Тамужа, Мариана Аулициема и Бруно Ашчукс, као и на оствaрење Рут Бекерман „Валдхајмов валцер”, који су приказани на 11. Белдоксу, а у другом делу емисије емитоваћемо текст Срђана Вучинића „Са силом немерљивом. Читајући песму Ернестине Хоф”, написан поводом недавне смрти песника Борислава Радовића.
Троје аутора Бригита Тамужа, Мариана Аулициема и Бруно Ашчукс у филму Варпа: обећана земља приказују епски и готово библијски пут више од четвртине летонских баптиста - а њих је у то доба, непосредно по завршетку Првог светског рата, било око десет хиљада - који су одлучили да своју срећу потраже дубоко у прашумама Латинске Америке. Прекоокеански пут трајао је месец дана, а у ненасељене џунгле бразилске државе Сао Паоло пристигли ходочасници и мисионари дошли су с намером да формирају летонско село „Варпа" и да тамо слободно живе и исповедају властиту веру.
Тема филма Рут Бекерман Валдхајмов валцер је политички скандал 1986. године, када је током предизборне кампање у Аустрији откривена мрачна прошлост дотадашњег генералног секретара Уједињених нација и претходног министра спољних послова ове земље. По речима Дејана Петровића, ово врхунско дело три деценије после инкриминисаних догађаја евоцира узбудљиве дане када је и сама редитељка била активан учесник демонстрација против избора некадашњег члана Хитлеровог Вермахта, Курта Валдхајма, за председника Аустрије.
* * *
Песник, есејиста и преводилац, Борислав Радовић преминуо је 26. априла у Београду. Тим поводом читамо текст Срђана Вучинића о песми „Ернестине Хоф", парадигматичној како за Радовићев песнички опус тако и за читав његов живот. Наиме, песник је у забелешци „Човек у рату", где се у време НАТО-бомбардовања присећао свог детињства и 6. априла 1941. године, записао: „У затишју између два налета авиона, поворке становника сливале су се према Новом гробљу: живи су потражили уточиште међу мртвима, па смо тако моја мајка и ја доспели на немачку парцелу тога гробља, најбезбедније место, рекоше, које се могло замислити у том тренутку", а на надгробној плочи уз коју су се сакрили писало је име Ернестине Хоф. Архетипска снага Радовићевих стихова извире из незаменљивог и непоновљивог, конкретног личног искуства, те живог и чулног откровења нечега што је за већину тек мутна спознаја и слутња, или пак штура и неупитна етнолошка и антрополошка чињеница. Тек кроз преплитање и међусобно дозивање минулог садашњег, прошлог и трајног садашњег времена, као и кроз сагласје различитих интонација наслућује се сила, невидљива и немерљива, са којом биће песника доспева у својеврсну осмозу. Ова осмоза, чија је јединствена егзистенцијална лозинка садржана у зачудном имену и наслову „Ернестине Хоф" - може бити подстицај за свакога од нас да властито општење са Доњим светом призове и оживи са новим интензитетом и упитаношћу, са неслућеним безданом у себи.
Уредница емисије Тања Мијовић.
Коментари