Хроника Трећег програма

Дубровачка трилогија, према драмском триптиху Иве Војновића (из 1902. године), премијерно је играна у простору Кнежевог двора, у старом граду Дубровника. Редитељ представе Сташа Зуровац, аутор који је српској публици понајвише познат као кореограф балета Ко то тамо пева, определио се за доследно поштовање оригиналног текста, за елегантна дизајенрска, музичка и сценска решења, уредивши представу као омаж Кости Спаићу, редитељу који је 1965. године на истом овом фестивалу поставио текст као трочинско целовито дело. По речима Ане Тасић: „на тематском плану, изузетно су занимљиве друштвено-политичке теме које представа распирује – поставља се питање односа према власти, као и судбине оних који су смакнути са ње, проблематизује се идентитет некадашњих владара. Шта су они када изгубе моћ, како се прилагођавају променама? У представи је приказана њихова драма, конфузија представника некада виших друштвених класа, који сада не знају како да себе посматрају”.

*     *     *

Босанскохерцеговачки аутор Ненад Ђурић снимио је филм Хиљадарка, непосредно инспирисан ликом и делом Атифа Куртовића, човека чији је ведри и насмејани лик годинама красио новчаницу од хиљаду динара. Филм је приказан у секцији „Претпремијере” и сасвим очекивано изазвао је велику пажњу домаће публике. Како нам открива Дејан Петровић, насупрот популарној и далеко раширеној заблуди како се на новчаници налази легендарни рудар Алија Сиротановић, његов колега Куртовић је изгибљена, уинтелектуално ограничена, али оптимистична и симпатична особа, која је на новчаницу доспела низом случајних и бизарних околности.

Румунски филм Код тате кући, приказан у главном такмичарском програму, дебитанстско је остварење Андреја Кона. Читав ток филма састоји се у дијалозима неколицине протагониста док седе на неколико локација на отвореном, у њиховом родном селу, и причају махом о „старим добрим временима” која, испоставиће се, нису била ни тако добра као што им данас на тренутке изгледа.

*     *     *

И 50 година после премијере свог првог дугометражног играног филма Човек није тица, Душан Макавејев остеје једна од „најсубверзивнијих фигура у историји модерне кинематографије”, сматра Срђан Вучинић и додаје: „можда је разлог томе управо у чињеници да главне последице његове субверзије надилазе све спољашње, дневно-политичке и идеолошке оквире; можда зато што Маквејев не посеже за радикалним мењањем стратегије филмске нарације, нити има потребу за каквим револуционарним обртом у концепцији филмске режије (све битне новине он заправо усваја из богатог фундуса кинотечког искуства, прерадивши их при том за потребе креирања властитог филмског света). Остварења Душана Макавејева настоје да мењају сам процес пријема филма; она све време трагају за битно другачијим, ослобођеним гледаоцем. За гледаоцем који се одлучно ослобађа „хипнотичке сенасе” идеолошких догми, као и друштвених предрасуда; који се буди из дремежа образовне „дресуре”, пожељних осећања и понашања наметнутих системом одгоја и унификације јединке”.

Уредница емисије Тања Мијовић.