Џозеф Ливајн: Материјализам и квалије. Експланаторни јаз

Амерички филозоф Џозеф Ливајн, рођен 1952. године, аутор је више утицајних и у академским круговима веома популарних научних студија, а најпознатији је по томе што је у савремени филозофски дискурс увео појам „експаланаторни јаз" и то управо у овом тексту. Ливајнов циљ је био трансформисање Крипкеовог аргумента из метафизичког у епистемолошки.

Да подсетимо, у текстовима „Именовање и нужност" и „Идентитет и нужност" Сол Крипке представља верзију картезијанског аргумента против материјализма. Његов аргумент заснива се на две основне тезе: 

1) сви искази о идентитету који користе ригидне десигнаторе на обе стране знака идентитета, ако су уопште истинити, истинити су у свим могућим световима у којима се користе за означавање;

2) психичкофизичке исказе о идентитету могуће је замислити као лажне, те стога, према првој тези, као и актуелно лажне.

Ливајн сматра да се Крипке ослања на посебну интуицију која се односи на свесно искуство како би подржао своју другу тезу. Иако је ова интуиција важна, и то не само због тога што се тврдоглаво опире филозофском поништавању, Ливајн не верује да она подржава метафизичку тезу коју Крипке брани - да психофизички искази идентитета морају бити лажни. Насупрот томе, аутор тврди да та интуиција подржава епистемолошку тезу која се налази у блиском односу са њом, пре свега, да психофизички искази идентитета остављају значајан експланаторни јаз, и да из тога као последица следи да немамо начина да тачно одредимо који су тачно психофизички искази идентитета истинити. Ливајн признаје да се из његове верзије аргумента не може закључити да је материјализам лажан, што је чини слабијом од Крипкеове верзије, али сматра да упркос томе „ако је моја верзија тачна, онда она ствара проблем за материјализам, и то такав проблем који одлично описује немир који многи филозофи осећају према тој доктрини".

Текст је први пут објављен 1983. године, у октобарском броју Pacific Philosophica Quarterly.

Уредница циклуса Тања Мијовић.