Антологија српске музике

Војислав Вучковић, композитор, музички писац, критичар, естетичар, музиколог и диригент, био је један од најважнијих представника нових тенденција у српској музици пре почетка Другог светског рата. Рођен је 1910. године у Пироту у породици интелектуалаца, наклоњених социјалистичким идејама, у којој се неговала уметност и посебно музика. Породица се убрзо сели у Београд, где Вучковић основна музичка знања стиче на приватним часовима код Вацлава Келера, члана оркестра Народног позоришта, као и у пријатељском, породичном, кругу. Претежно самоук, са петнаест година почиње да компонује клавирске минијатуре које је изводио на прославама Треће београдске гимназије коју је похађао. Пред крај школовања Вучковић је, охрабрен успехом клавирског комада Перон, одабрао неколико композиција и однео их професору и композитору Милоју Милојевићу који је уочио изузетан таленат младића и препоручио му школовање изван Србије. Избор је пао на Праг, где је 1929. године уписао Конзерваторијум, студирајући композицију у класи Рудолфа Карела и дириговање код Николаја Малка. Такође похађао је и мајсторску школу Јозефа Сука, а докторирао је и музикологију на Карловом универзитету.

По одласку на студије у Праг, Вучковић је постао део групе младих композитора који ће у музичкој историографији бити познати под именом Прашка група, а у којој су још били Љубица Марић, Станојло Рајчић, Драгутин Чолић, Милан Ристић и Миховил Логар. Такође, дружио се и са студентима из целе Краљевине Југославије који су чинили клуб „Матија Губец”, чије активности су биле у директној вези са Комунистичком партијом Југославије. Управо унутар овог клуба Вучковић упознаје и усваја комунистичке идеје, које не остају само део његове приватне сфере, већ постају замајац његовог целокупног и врло интезивног јавног ангажовања.

По повратку у Београд, 1934. године Вучковић добија место професора историје музике и музичке естетике у Музичкој школи „Станковић”. У том периоду постаје изузетно активан на различитим пољима. Објавио је 1935. године Материјалистичку филозофију уметности, пионирски рад ове врсте код нас, био је један од покретача недељника НИН, поставши главни и одговорни уредник уз Свету Поповића. Наредне, 1936. године, постао је генерални секретар Београдске филхармоније, али се на овом положају задржао само неколико месеци пошто је одбио да дочека делегацију Берлинске филхармоније. Године 1937. године постаје секретар музичког програма Радио Београда на позив Михаила Вукдраговића, успостављајући са њим озбиљне програмске линије ове станице оличене пре свега у камерним вечерима посвећеним савременој музици. Такође деловао је и као диригент оркестра Радио Београда. Паралелно, у његовом композиторском опусу дешава се стилски заокрет ка идејама музичког реализма, који карактерише и занимање за фолклор, као и проучавање стваралаштва Стевана Мокрањца, што доводи до раскида са бескомпромисним, радикалним, атонално усмереним стваралаштвом претходног периода.

Последње године године живота Војислава Вучковића посвећене су како компоновању већих, симфонијских форми, тако и активистичкој делатности у контексту отпора спрам претеће опасности фашизма који је јачао у Европи. По уласку немачких трупа у земљу написао је апел против аниткомунистичког прогласа који су потписали бројни десничарски интелектуалци. Удружење пријатеља словенске музике на чијем челу је био дуги низ година такође је забрањено у мају исте године. Повукавши се у илегалу Вучковић је компоновао, а успео је и да доврши своју пионирску студију Музичка естетика. У децембру 1942. године, Вучковић и његова супруга су ухапшени у рацији, а потом су и подлегли повредама у затвору специјалне полиције.

Друга симфонија је једно од последњих дела које је Вучковић компоновао током свог живота. Оставио га је недовршеним, у скицама и са исписаном инструментацијом првог и почетка другог става. Први став је извођен после рата под називом Пораз, а први пут је у целини публика могла да чује дело на двадесетпетогодишњицу Вучковићеве смрти. Био је то концерт Београдске филхармоније 4. децембра 1967. године, на којем је Оскар Данон извео дело у довршеној оркестрацији Петра Озгијана.

Уредница Ксенија Стевановић