Балкан вечити турски сан?

У широј српској јавности о Турској се најчешће говори из две перспективе: геополитичке - где се велика пажња обраћа на неоосманске и империјалне амбиције режима председника Реџепа Ердогана у региону (укључујући и политичку подршку муслиманском становништву на Балкану), и економскe - где се акценат обично ставља на „партнерске билатералне везе" Србије и Турске, као и на турске инвестиције у региону.

Највеће име у историји модерне Tурске - Кемал-паша Ататурк, после пораза у Првом светском рату и после распада Отоманске империје, успева да ослободи Турску од страних трупа, одваја веру од државе, проглашава секуларну републику и ствара државу по западном моделу.

Две деценије од када је Реџеп Тајип Ердоган дошао на чело Турске, та земља је прешла пут од концепта неоосманизма, преко чистог ердоганизма.

Турска више није секуларна земља - ту веома отворену реченицу изговорио је најпознатији турски писац Орхан Памук због одлуке да се Аја Софија претвори из музеја у џамију.

Да ли данас можемо да говоримо о неоосманизму као суштинском елементу турског менталитета и најдубљој суштини сваке њене политике, ердоганизму као новој фази неоосманизма, и у том контексту, о тренутном узлету међудржавних односа Турске и Србије.

Шта, заправо, хоће Турска на Балкану? Треба ли да се радујемо или да стрепимо због утицаја који она жели да оствари у нашем делу света?

Зашто Запад због тога стрепи и какав утицај на балканску политику Турске може да има њено зближавање са Русијом?

Говоре:

Војислав Лалић, дугогодишњи дописник Танјуга из Анкаре, и др Срђан Перишић, професор на Универзитету у Источном Сарајеву.

Аутор: Душанка Петровић