Од злата јабука

Ватра је слика жарког и осветничког пламена који прети смрћу и уништењем, али и елемент очишћења, пламена који доноси и топлоту оличење стваралачког, активног начела. Наша реч ватра води порекло од староиранске речи atar, која је значила пламен и свету ватру, још у светим иранским књигама.
Обредна ватра је ритуална форма, позната свим словенским народима. Саставни је део многих календарских, а такође породичних, привредних, исцелитељских и др. обреда. Паљење ритуалних ватри било je познато свим словенским народима. Већином су везане за празнике пролећно-летњег циклуса, од Белих поклада до Петровдана, пише у „Словенској митологији".
Српска млада, кад први пут уђе у нови дом, мора да пољуби огњиште. Пред огњиштем, о Божићу, врши се „мирбожање" огњишту и ватри на њему, приносе се чак и жртве: понекад се бацају мрве хлеба и сипа вино. Нова млада, кад улази у кућу, посипа огњиште житом. На Божић ујутру полаженик дарује ватру новцем.
Ватра на огњишту је у неку руку носилац морала. Она сагорева, она нас греје, на њој се кува храна, али у исто време она је биће које мисли и које има свест. Она нам одређује дужности и стара се да их извршимо. Извор је богатства, здравља и врлине. То што се у једној области религијско-моралних схватања може рећи за ватру на домаћем огњишту, то се, у другој области, кад је реч о демонским животињама, може рећи за пчелу.

Аутор: Тијана Станковић