Хумористичка емисија

Драги слушаоци, не знам како ви, али ја баш памтим свакакве бизарности. Једна од мени бизарнијих иновација нашег доба је такозвани “селфи штап”. То је скаламерија која нам је омогућила да изгледамо као још већи идиоти него они који саме себе фоткају телефоном на свим могућим местима и у свим могућим ситуацијама. Знате сигурно на кога мислим. То су они људи на чијим фејсбук и инстаграм налозима видите само њихову главу и евентуално део руке којом су фоткали. Од појаве селфи штапа, у тај процес можемо да умешамо и посредника - мотку дугу пола метра до метар, јер је телескопска. Овај изум је тим људима омогућио да им се на фотографијама види и још понешто, сем наведених делова.

За разлику од чувене дилеме „шта је старије: кокошка или јаје“, овде нема сумње - селфи је старији од селфи штапа. Селфи, тај поклон од нас – нама самима и целом свету. С тим што цео свет баш брига за наш селфи. Аутопортрет таштине и комад дигиталног отпада који ће дуго трулити на неком од бројних сервера широм Интернета.

Свакога дана, милиони фотографија напућених лепотица и мишићавих младића у огледалу лете кроз етар и завршавају на екранима још већег броја људи. Шта тера толике појединце да себи и другима свакодневно изнова доказују своју лепоту? То је већ тема за неке стручне људе.

Постоји она изрека: “спасти на просјачки штап”. Данас постоји и друга, још реалнија опасност да спаднемо на селфи штап. И да пријатељи онако сажаљиво причају о нама: “Сирома’ човек. Она његова 20 година млађа девојка га је довела до селфи штапа.”
Зато сматрам да би било добро, па чак и предлажем, да се селфи штап региструје и као ортопедско помагало, али за - менталну инвалидност.

Аутор текста: Огњен Шестић.

Музички сурадник: Петар Вукосављевић.