Гости из прошлости

Маклуанова становишта су до те мере прожела начин на који ми у глобалном селу размишљамо о технологији и медијима да генерално нисмо више свесни револуционарног ефекта који су његове идеје имале када су се тек појавиле. Маклуан је учинио да идеја интегрисаног планетарног нервног система постане део популарне културе, тако да кад се Интернет коначно појавио то више није изгледало толико чудно, него више као природан след догађаја.

Бројни су теоретичари који се не слажу са ставовима Маршала Маклуана. Неки га сматрају више песником него историчаром, одају му признање за вештину интелектуалног колажа, али му замерају мањак систематичне анализе. Маклуаново одбијање да одговори својим академским критичарима систематичним доказима, његов утопистички тон и тешкоће у превођењу његових идеја у теорију и истраживање довели су до опадања његовог огромног утицаја на академске и популарне расправе о медијима. Али, као што је један од његових критичара истакао, „ако Маклуан није у праву, и то је битно".

Чињеница је да је Маклуан своје идеје износио ефектним, понекад загонетним, чак противречним тезама. Стил, по коме је постао препознатљив, бранио је управо оним што му је и замерано: „Мистицизам је само сутрашња наука коју данас сањамо."

И заиста, док читамо Маклуанова дела можда ћемо препознати своје мисли или чак слутње о времену које долази, можда се нећемо слагати са његовим закључцима, али готово је сигурно да ће нас барем подстаћи да о неким темама пажљивије размислимо. А можда његово време тек долази, па су те понекад збуњујуће речи заправо наговештај призора који нас чекају „иза следећег угла историје." Пред крај свог великог мозаичког излагања у „Гутенберговој галаксији", Маклуан оштро оцењује: „Уз подршку Гутенбергове технологије, моћ глупака да уобличавају и замагљују људски интелект неограничена је."

Међутим, Маклуан указује и да је „нова електрична галаксија збивања већ дубоко продрла у Гутенбергову галаксију." Упозорава да је окончано доба политичке демократије каква нам је донедавно била позната. И зато, подсећајући нас на дело писца кога је изузетно ценио, завршава поглавље изјавом у којој је сажео и своју дубоку веру у јединствену могућност новог времена са његовим новим медијима:

„Ово је Ноћ из које Џојс позива Финегане да се пробуде." Јер: „Нема путника на свемирском броду Земља. Сви су посада."

У "Гостима из прошлости" - теоретичар медија Маршал Маклуан.

Аутор - Хана Гадомски