Kako se izrađuju ojce - ukrasne čipke na ženskoj bošnjačkoj nošnji

Ojice su nekada krasile svilene košulje, marame i devojačke darove. Umeće i veština izrade ovih ukrasnih čipki prenosila se vekovima s generacije na generaciju i tako postala neizostavni deo tradicije narodne nošnje Bošnjaka.

Da bi se očuvale i otrgle od zaborava, ove vredne rukotvorine, organizovane su i brojne radionice veza.

"Uspeli smo da se na naš predlog ovaj element upiše u nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije. Da bi se jedan element upisao bitno je da živi, zapravo uslov je da on živi, da je trajao kroz historiju ali i da danas traje, da je živi element. Zahvaljujući ženama i udruženjima u Novom Pazaru ali i još nekim starim nanama koje to u kućama rade ovaj element je upisan", kaže Fuad Baćićanin, direktor Muzeja Ras u Novom Pazaru.

Poznate su tri vrste starih tehnika izrada ojica i to čantalom, mekikom i običnom iglom, koja je i najrasprostranjenija na ovom prostoru.

"Nekada su rađene vrlo interesantno, znači kombinacijom svilenog konca i kombinacijom dlake od repa konja na vrlo interesantan način, a cilj je bio da ta kombinacija, da ta ojica bude što čvršća kao da je uštirkana, a takva tehnika je bila najcenjenija i rađena je na košulji svilenici i ta ruža odnosno cvet bio je kao sveže ubran", objašnjava Muradija Kahrović Jerebičanin, etnolog u Muyeju Ras u Novom Pazaru.

Etnolozi ističu da je naziv ojice karakterističan samo za Sandžak, dok se u Bosni koristi termin kera. S obzirom na to da se celokupna bošnjačka nošnja temelji na osmanskoj kulturi, pretpostavlja se da i ojice potiču iz tog perioda.