Može li Peruanka da peva na srpskom

Dok priča deluje mi da nije baš previše razočaran zbog ovakvog epiloga "prekookeanske" romanse! Na moju opasku odgovara smeškom, ali tvrdi da nije imao ništa protiv te veze, za razliku od njegove majke, tj. mladićeve babe.

Smeje se i kaže da unuk nije mesec dana razgovarao s babom pošto mu je pomenula "staru srpsku poslovicu" – Ženi se devojkom koja peva tvoje pesme!!! Iako je ženidba bila daleko, bilo mu je jasno šta baba misli o ideji da u porodicu uđe južnoamerička snajka.

I nije verovatno bila jedina iako moj prijatelj i dalje poriče da je on bio među protivnicima ove pomalo neobične, ali kod nas sve češće, internacionalne ljubavne priče.

Dok pričamo, po glavi mi se "mota" ona Bajagina pesma "Moji drugovi"....

Iako prijateljeva majka sigurno nije mislila na nju, pitam se koliko bi srpskih snaha i zetova po belom svetu znalo da otpeva ovu neformalnu himnu svih onih koji su od devedesetih sreću potražili daleko od Srbije.

Pitam se koliko njih uopšte zna ijednu reč na srpskom, da li razumeju, da li do njih dopire neverovatna emocija koju nose Bajagini stihovi. Čude li se kad njihovi srpski supružnici puste suzu razmišljajući od "drugovima rasutim po svetu"?! A možda ni oni više ne slušaju ovu pesmu. Možda je nostalgija davno ustupila mesto novom životu, novim ljudima, novim uspomenama.

Ne znam, istina je verovatno negde između. Neki i dalje tuguju i plaču uz srpske pesme, a neki se slabo i sećaju srpskog jezika ili ga uopšte ne znaju. Pretpostavljam da mnogo toga zavisi baš od izbora partnera. Potvrđuju mi to primeri o kojima mi priča moja mama koja je u poslednjih godinu dana otkrila čari interneta i Fejsbuka.

Pronašla je svoje drugarice, rođake, poznanike – ljude koje je rat naterao da u zrelim godinama grade novi život, daleko od zemlje u kojoj su rođeni, daleko od sna koji se raspršio poput balona od sapunice. Nisu bili spremni na takav zaokret, nisu očekivali da će im deca rasti kao imigranti, da će se ženiti i udavati za strance.

Iako su se odavno pomirili sa sudbinom i koliko-toliko uklopili u novu sredinu, žale pomalo za tim što im unuci imaju neka čudna imena koja teško i izgovaraju. Tuguju zato što ih slabo razumeju, što ne znaju ni reč srpskog, što nikad nisu bili u zemlji odakle im potiču baba i deda, ali ćute! Kriju to od svoje dece jer tako je moralo da bude! Znaju da su, u trenutku kad su zatražili iseljeničke vize, odlučili o svojoj i sudbini svoje porodice. Otvorili su vrata novom životu i novim ljudima i nema nazad. Važno je, kažu, da su deca srećna.

Za razliku od ovih maminih, ali i nekih mojih "ispisnika", koje je sila i muka naterala na put u nepoznato, poslednih godina stasava nova generacija srpskih "pečalbara". Za mlade ljudi, poput momka s početka ove priče, svet je postao globalno selo. Naoružani znanjem, željom za uspehom i boljim životom, traže svoje mesto, ne obazirući se na granice, različitosti i izazove. Oni, svesno i bez nostalgije, biraju da žive daleko od zemlje u kojoj su rođeni.

Različite kulture, rase i nacije za njih su izazov, a ne prepreka. Oslobođeni predrasuda i tradicije, neretko biraju partnere koji nisu ni čuli za Srbiju. Kome je to još važno.

Iako ih baš u potpunosti ne razumem, na neki način im se i divim. Verujem da je u ovakvom svetu mnogo lakše živeti ako ga tako doživljavaš.

"Dinosaurusi" poput nas koji plačemo uz Bajagu polako izumiru i to je valjda normalno. Onu babinu poslovicu pomalo je pregazilo vreme, ali ipak verujem da još ima onih koje raduje to što im unuci pevaju i razumeju srpske pesme i što rastu uz njih, u svojoj zemlji. Naravno, razumem i one koje je srce odvelo na drugu stranu.

Želim im svu sreću i nadam se da će svoju decu ipak naučiti bar poneku srpsku reč. Tek toliko da babi i dedi kažu da ih vole.