"Немамо право да не покушамо" – ватрогасци-спасиоци, између стреса и земљотреса

Српски спасилачки тим провео je више од 200 сати у потрази за преживелима после разорног земљотреса који је од 6. фебруара однео више од 45.000 људи у Турској. Сведочио је апокалиптичним призорима – извлачења жртви из рушевина, подрхтавању тла, али и болним молбама породица да пронађу њихове најмилије.

Морал им се, с друге, дизао "до неба" када би у гомили крша, шута, бетона и грађевинског материјала спасли преживелог, што је и пука срећа, имајући у виду размере разарања, прича за Интернет портал РТС-а Милан Коцић, официр за везу у српском специјалистичком тиму за спасавање из рушевина Сектора за ванредне ситуације.

"Често смо видели жртве. Мириси су били интензивни. Најтеже ми је било да видим чланове породице који су се пели на рушевине. Очекују од вас оно што вероватно и сами знају да је немогуће. У интеракцији кажу да се баш ту налазе њихова деца, супружници или родитељи. Немате права да не покушате да их спасите", присећа се Коцић.

Сложно као један у борби за сваки живот

Иако је тим од 45 ватрогасаца-спасилаца из различитих делова Србије, који се међу првима у свету упутио ка турском граду Хатај, био свестан ризика од нових потреса и урушавања зграда – нису страховали за своје животе. Једини циљ овог сложеног подухвата био је да на време пронађу преживеле. Наш тим је, уз помоћ пса Зигија и специјалне опреме, спасао троје људи и пронашао 23 тела.

"Нисам био на терену када је наш тим спасио живу особу. Био сам на путу ка кампу, што себи не могу да опростим. Позвао ме је Давор [Видовић, вођа српског тима, прим. нов.], питао где се налазим како би ми саопштио вест. Због видео-снимака и прича које су делили момци, као да сам присуствовао акцији. Осећај је невероватан. Морал у кампу скочио је у небо", прича Коцић.

Да би описао на ком нивоу је била мотивација после такве акције спасавања у српском тиму, официр за везу Коцић каже: "Да су нам у том тренутку рекли, остаћете овде још два месеца, нико у тиму не би ни реч рекао – сви до једног". Њих 45 су, објашњава Коцић, радили као један у борби за сваки живот.

"Били смо свесни ризика. И срушене зграде имају нарушене конструкције. Додатне стабилизације биле су потребне да би се пришло локацијама. Могло је да дође до накнадног, јачег потреса и да то падне, a потреси су били свакодневни. Неке нисмо ни осетили. Тешке машине радиле су у окружењу, што утиче на то да се земља тресе и да се привикнете на осећај", наводи Коцић.

Борбени мôд, трауме и алтруизам

Катастрофални земљотрес одразиће се на ментално стање нације, упозорава Светска здравствена организације, истичући да су људи у Турској трауматизовани и да је хитно потребна међународна подршка. Ко је, међутим, подршка ватрогасцима-спасиоцима?

Према речима Николете Бараћ, из Одељења за психолошку делатност при Министарству унутрашњих послова, међу ватрогасцима постоји огромна снага и капацитети за превазилажање стресних ситуација. Помаже им, сматра, и то што се у тиму међусобно подржавају, отворено делећи кроз какве тешке и специфичне ситуације свакодневно пролазе.

"У борбеном су ‘моду’ на терену. Физиологија одради свој део посла и не осећају стрес. Може, али и не мора да се деси да по повратку из Турске имају смањене капацитете. Нормално је и да се појаве симптоми различитог функционисања од уобичајеног. Врло брзо се, међутим, врате у редовно токове", сматра Бараћева.

"Могао сам да пребирам по стварима људи, али..."

Из угла официра за везу у спасилачком тиму Србије Милана Коцића, спасиоци су по повратку у земљу усмерени на анализу акције у Турској. Разговарају о томе, каже, да ли је било пропуста са њихове стране и колико су били ефикасни, како би у сличним ситуацијама убудуће још боље могли да делују.

"Суштина је да се фокусирате на то због чега сте дошли и да дате максимум. Могао сам у Турској да седим и пребирам по стварима људи који су живели у тим, сада срушеним, станови – ту су биле фотографије, уџбеници, гардероба. Можете да закључите много о тим животима", сматра Коцић.

На питање да ли се спасилачки тимови по повратку из Турске могу да имају такозвани посттрауматски поремећај, који се јавља код војника по повратку из ратних подручја, психолог Николета Бараћ за Интернет портал РТС-а објашњава да је разлика у алтруизму – који је главна мотивација спасиоца, због чега се такве страхоте лакше превазилазе.

"После интервенције у Турској, имамо активности са спасиоцима широм Србије. Прописано нам је и да се ангажујемо 72 сата након сваке теже интервенције. Ватрогасци долазе са различитим искуствима и капацитетима да превазиђу стрес. Ако у неком тренутку немате капацитета, потпуно је у реду да се јавите", истиче Бараћева.

Кроз осмех поручује и да се ватрогасци у пракси чешће јављају одељењу за психолошку делатност због приватних проблема, него због психолошке подршке после тешких интервенција.

Шокирани због разарања, али и због питања "како си"

О обиму катастрофе, најгоре у новијој историји Турске, говоре и процене Светске банке која наводи да је земљотрес у тој земљи нанео директну физичку штету од 34,2 милијарде долара, истичући да би укупни трошкови обнове земље могли да буду дупло већи. Више од 160.000 зграда са 520.000 станова срушило се или је тешко оштећено.

Према Коцићевим речима, српски тим био је шокиран када је прво јутро по доласку у турском Хатају угледао размере тог срушеног града.

"Стигли смо током ноћи. Није било струје у граду. Једино што смо поред пута уочили је по који урушени објекат. Тек ујутру је био шок када смо видели да је пола града срушено", прича Коцић.

Признаје и да је тек после разговора са породицом схватио да су током мисије у Турској, спасиоци себи наметнули врсту шаблона према којем су функционисали из дана у дана.

"Људи су ме питали – како си. Нисам се осећао лошије или велику промену. Пролазио сам дисциплиновано кроз дневне активности. Не дозвољавам себи да размишљам о другом аспекту те несреће. Фокусирам се само на посао", наводи Коцић.

Говорећи о дневним активностима, прича да су вођа тима и он ујутру одлазили на састанак са тимовима из других држава, потом се враћали у шаторски камп на доручак са нашим спасиоцима, планирали и делили послове, излазили на терен, а затим увече писали извештаје и анализе.

"Из дана у дан функционишете на начин да можете да помогнете тиму као део њега, али и онима којима је помоћ потребна. Водили смо рачуна и бринули једни о другима. Тражили смо повратну информацију какво је расположење екипе, да ли су добро и јесу ли спремни", наводи Коцић.

Проживљавају губитке и патњу других

Ватрогасци-спасиоци и свакодневно нам помажу у саобраћајним несрећама, пожарима, поплавама, али и у другим ванредним ситуацијама – њихова лица, као сламку спаса, прва су која у несрећним околностима желимо да угледамо.

"У друштву о њима постоји позитиван став. И чланови породице су им подршка. Не деле, међутим, са њима све тешке тренутке кроз које пролазе, да бих заштитили. Најтеже ствари, чини се, обраде међусобно – у оквиру свог тима", наводи Николета Бараћ.

Према њеним речима, техничке интервенције у саобраћају за њих су ментално најболније, превасходно јер су најчешћи исходи тих несрећа тешке повреде или смрт људи. Истиче и да ватрогасци тада најчешће прибегавају такозваној изолацији афекта.

"То је механизам којим им користи да после одређеног времена, када спласну и адреналин и стрес, обраде ситуацију. Ако буду преплављени емоцијама током интервенције, неће моћи да функционишу. Додатно су погођени јер присуствују и губицима и патњама. Нормално је и да се поистовете са жртвама. Секундарну виктимизацију носе са собом", закључује Николета Бараћ.