Filmovi koji će vas zagrejati za praćenje Zimskih olimpijskih igara

Vreme je za sankanje & Vreme je za grudvanje

Vreme je za sankanje i Vreme je za grudvanje su dva kanadska animirana filma za decu koje su napravili reditelji Benoa Gudbu, Fransoa Brison i Žan-Fransoa Pulio. Ovi filmovi su serijal, ali se mogu gledati i pojedinačno bez predznanja.

Prvi film govori o deci u jednom zavejanom selu koja organizuju takmičenje u grudvanju a drugi o njihovom takmičenju u sankanju za koje konstruišu posebno trkalište i sanke. Iako ni grudvanje ni ovakvo sankanje nisu olimpijski sportovi per se, oni jesu uvod u ono što jesu sportovi.

Sve je više filmova nastalih izvan Holivuda koji tehnički ne zaostaju previše za animacijama velikih studija, a ova dva filma donose efektan dizajn junaka koji su simpatični i veoma komični. Ključ stilizacije likova koji su karikaturalni u odnosu na prirodu i tehniku je maštovit, precizno i valjano definisan, a mala i relativno jednostavna priča o rivalstvu je fino razrađena u višeslojni poučni film za decu bez „soljenja pameti“ i velikih pretenzija.

Za razliku od mnogih neameričkih dečjih filmova, Vreme za grudvanje i Vreme za sankanje opredeljeni su za zabavu, veseo dizajn, prijatan vizuelni spektakl, nema melanholije ali ni nekakvog destruktivnog eskapizma i to daje prijatan balans holivudskog i vanholivudskog pristupa.

Led

Led Olega Trofima je neobičan ljubavni film u kome se prižimaju socijalna i sportska melodrama sa elementima mjuzikla. Poprilično neuobičajeno za ruski film ovo je istovremeno i žestoko populistički projekat ali i sofisticirano delo u pogledu postupka sa žanrovskim spojem koji se retko sreće.

U osnovi zapleta ponovo imamo posla sa Kopivudom, tradicijom doslovnog kopiranja holivudskih filmova u neholivudskim industrijama. Led preuzima elemente američkog filma Ljubav na klizaljkama Pol Majka Glejzera o romansi i saradnji temperamentne umetničke klizačice i hokejaša, spoju elegancije i grubosti u miljeu zimskog sporta itd.

U periodu kada je umetničko klizanje doseglo svoju vrhunsku obradu u biografskom filmu Ja, Tonja o slučaju Tonje Harding, Led donosi jedan bitno afirmativniji pogled na tu disciplinu iako, naravno, u samoj osnovi ne negira sve kontradikcije koje ga prate kao i svaki individualni sport koji iziskuje izuzetnu psihičku snagu i posvećenost, čak i kada se eventualno radi u paru.

Taj spoj mistifikacije i demistifikacije sporta koji Trofim donosi u ovom filmu na liniji je najuspešnijih američkih sportskih filmova, onih koji istovremeno afirmišu magiju takmičenja ali je i dekonstruišu u meri u kojoj je prosečan gledalac upućen u njegovo naličje.

U osnovi svega je ljubavna priča, film implicira da su najbolji klizački parovi neumitno ljubavnici i sportska manifestacija tih ljubavnih vrtloženja izložena je upravo kroz nemogućnost jednog para da nastavi sa nastupima onda kada je ljubav završena, odnosno kroz sposobnost drugog para da snagom svog odnosa nadoknadi manjak veštine.

U pogledu ritma, vizuelnosti, atrakcija, za Trofima nema tajni. Ovo je izuzetno vešto realizovan film koji je zaista spektakularan na nesvakidašnji način. Aleksandr Petrov radi ono što je i ranije pokazao kao harizmatični protagonista nekoliko ruskih blokbastera a Miloš Biković se pojavljuje kao glavni antagonista u trećoj najvažnijoj ulozi u filmu.

Konačno, ovaj film je izbacio Aglaju Tarasovu među zvezde ruske kinematografije i ponudio joj priliku da zauzme prostor koji je u mladosti imala Oksana Akinšina.

Led je žanrovski unikatan ruski blokbaster koji, uprkos kopivudskoj matrici, pokazuje da ova kinematografija svoju autentičnost u domenu filma za visoku gledanost postiže upravo spremnošću da ovakvoj temi dâ tretman blokbastera što bi malo gde drugde iko pokušao.

Legenda broj 17

Nikolaj Lebedjev je ruski reditelj bioskopskog spektakla, ljubiteljima žanra mača i magije poznat po ekranizaciji Vukodava, a Legenda broj 17 u pogledu realizacije ne zaostaje kad je reč o spektaklu.

Ovo je priča o Valeriju Harlamovu po kome se danas dodeljuje nagrada za najboljeg ruskog igrača u NHL. Reč je o velikom hokejašu koji je, uprkos svojoj građi i nešto nižoj figuri, uspeo da se nametne kao vođa sovjetske reprezentacije i plasira svoj nekonvencionalni stil unutar strogog Tarasovljevog sistema.

Lebedjev uspeva da izvuče maksimum kinetičke sile iz svake situacije kako na terenu tako i van njega, a u Danili Kozlovskom, bez sumnje najvećem staru savremenog ruskog filma, ima izuzetnog saradnika. Kozlovski je ne samo ubedljiv kao sportista već odlično uspeva da izgradi i psihološki profil lika. Harlamov prolazi kroz uspone i padove a Kozlovski to fino plasira kroz svoju ličnu harizmu i svedenu glumu.

Ono gde je pored Lebedjevljeve vešte realizacije i izuzetne pojave Danile Kozlovskog ovaj film značajan jeste ideološki i uopšte filmski tretman moćnog imaginarijuma sovjetskog sporta. Legenda broj 17 suptilno fetišizuje i kritikuje taj tvrdi socijalistički sistem sporta, sa intervencijama na najvišem političkom nivou, trenerima despotima, vojnim klubovima koji okupljaju najbolje igrače i profesionalnim iskušenjima koja za "amatere" stižu sa Zapada.

Ne može se reći da su u ovom filmu glavni rivali Kanađani prikazani kao negativci, ali je jasno da kad prikazuje utakmice Lebedjev više insistira na njihovim hokejaškim grubijanima, tzv. "gunovima", na njihovoj fizičkoj superiornosti i nepristojnim NHL ponudama nego na majstoriji. No, na kraju, ovaj film ostaje negde u srednjem dometu sportske ksenofobije.

Kanadska adaptacija čuvenog meča između SSSR-a i Kanade gde je trebalo da se odluči ko je najbolji na svetu donosi istorijski verodostojniju sliku ovih dešavanja, makar na terenu.

Lebedjevljev film jeste po svojoj formi klasična biografska priča koja hagiografski prilazi svom junaku, prati njegov životni put uz određene intervencije kojima mu daje dramsku celovitost. Tu autori sebi uzimaju dosta sloboda, ali ipak manje nego recimo Montevideo.

Ono gde film odlazi u neuverljivost nije toliko često i nije toliko značajno za njegovu opštu ubedljivost. Ne treba ga uzeti kao istorijski dokument ali sasvim sigurno funkcioniše kao priča o junacima i njihovim željama i preprekama na tom putu. Uprkos tome što ne dostiže visoke domete po mnogo čemu revolucionarnih naslova ovog žanra kao što su Svake božje nedelje Olivera Stouna ili Svetla petkom uveče Pitera Berga, Broj 17 jeste punokrvni sportski film starog kova koji uspeva da estetizuje sport, probudi emocije kod gledaca i kroz sportsku priredbu ispriča priču o junacima.

O ambicijama ovog projekta govori da je koštao oko deset miliona evra, kao oba bioskopska Montevidea i serija zajedno, a samo u Rusiji je zaradio trideset miliona i isplatio se.

RTS Planeta je striming servis u čijem se Bioskopu ovi filmovi mogu besplatno gledati uz registraciju.