„Mama i tata se igraju rata“ – Dobro nam došla, melodramo, prefinjena damo

Ne, ne, nije sve u žanrovskoj profilisanosti, podosta toga ima u raznim drugim kinestetskim i idejnim aspektima filma i serijskih sadržaja, pa i kada su srpski film i sve zahuktalija serijska proizvodnja kod nas, kao probitačnija mu rođaka, u pitanju. Međutim, u dimenziji konkretnih učinaka, ponajpre u kvalitativnoj ravni, svako ovdašnje zrelo i uspelo bavljanje zahtevima žanrovskog pristupa filmu (i, dakle, dakako, serijama) mora biti primećeno, pa onda i pohvaljeno.

A ta žanrovska artikulisanost, pa još na polju vazda prezrene melodrame, samo je jedna (doduše, možda i jedna od ključnih) osnova za pohvalu ekipi aktuelne serije Mama i tata se igraju rata iz ponude Radio-televizije Srbije.

Naime, u poslednjih nekoliko decenija srpski filmovi se nekako uvek bojažljivo i ziheraški sigurno kreću po zabatima dramedije (spoja drame i komedije), upadljivo istrajno zazirući od melodrame, premda srpska kinematografija ima podosta valjanih primera upravo tog žanrovskog profila –filmovi Pukotina raja, Čudna devojka, Nešto između, Glasam za ljubav... – da pomenemo ovde tek neke od njih.

Kanda su i sami autori svesni da je ta neretko osporavana melodrama zapravo veoma zahtevna rabota, do čijih je visova izrazito teško dobaciti, a posebno u ovo vreme histeričnog i brzopoteznog cinizma. Dosta toga je neophodno za ispuniti da bi melodrama (filmska, serijska – a ovo drugo, usled minutaže, možda i još teže) bila i uverljiva i dovoljno upečatljiva, a dobar deo toga lako je zametljiv u pomenutoj novoj srpskoj seriji u režiji Gordana Kičića i Vladimira Tagića.

I, zaista, podno tog evidentnog komičnog sloja, u seriji Mama i tata se igraju rata, značajnim delom proisteklom iz filma Realna priča, inače debitantske filmske režije Kičića, bije časno i strasno srce sasvim uspele melodrame. A sve to, znalački udenuto u ovdašnji stvarnosni kontekst i lokalni kolorit, pa još potpuno lišeno pominjanog ovovremenskog cinizma, i okviru naoko jednostavne, pa i ciljano rudimentarne priče o razvodu mlađeg bračnog para – usled njene želje za spokojem i zrelošću i njegovog snažnog instinktivnog poriva da, kanda, nikada zbilja ne okrene leđa utešnoj i sporovoznoj prokrastinaciji, tu dodatno opterećenoj histeričnim ispadima i teškim teretom nimalo zauzdanog samoljublja i prateće mu samoživosti.

Upravo spomenuto ovde fino fukcioniše, barem na uzorku do ovog trenutka i zasad prikazanih epizoda, a melodrama deluje neusiljeno i skladno sjedinjena sa tom komičnom suštinom priče. Osim toga, Mama i tata se igraju rata poentira na još barem pet značajnih frontova – stvarnosna dimenzija je ovde uverljivo izvedena, naravno, uz nešto nužnog doterivanja i prepravljanja, a priča ionako prati likove koji su u značajnoj meri lišeni pukog egzistencijalno-ekonomskog grča.

Serija funkcioniše i kao studija ovdašnjih živopisnih karaktera uhvaćenih u raskoraku na putu ka zrelom dobu, uz to, taj opšti dobronamerni ton ovde pije vode, a nema ni tragove prenaglašavanja gradskog profila priče, dok su pitkost i komunikativnost u ovom slučaju naprosto neosporne.

Pored toga, čitava ekipa zaslužuje pohvale i na račun umešnosti sa kojom je film Realna priča preinačen u seriju, i u tom pogledu, ovo je zasad najpošteniji primer te, inače, veoma diskutabilne i problematične prakse. Prva polovina serije, naime, sadrži podosta materijala koji nije bio viđen u filmu, a od šeste epizode praktično kreće nastavak priče filma Realna priča.

Uz nekoliko uočljivih neravnina i viškova, ta produženja u odnosu na prisutno u filmu deluje kao zdravorazumska i prirodna nadopuna filma i njegove nužno svedene zaokružene priče; tako u pozadini priče o razvodu Jadranke i Veljka, te kraka o odbijanju njihove kćerkice da govori, dobijamo prikaz pokušaja, promašaja i batrganja drugih likova da stignu do svog snevanog srećnog ishoda – kroz nove veze, raskide veza kojima je očito istekao rok trajanja, mirenja sa neumitnim... Dakle, Mama i tata se igraju rata je, povrh svega, i neporecivo autohtoni serijski rad sa izvorištem u filmu sličnog sadržaja i narativnog fokusa.

Dodaju li se tome duhovit dijalog, dostatne glumačke kreacije svih u podeli, neverovatan šarm malene Lene Lazović (u ulozi iz protesta zaćutale Vide), uspešan metafilmski sloj priče (ovo je priča i o životu glumca, otud to pominjanje filma kao uvek zgodnog ukrasa), muzika Kralja Čačka i Marka Marića, kao i kolorit slike viđan mahom u delima iz nekih manjih tenzičnih krajeva Evrope, a povrh svega pominjanog, ta zaokruženost melodrame kao uvek pipave forme, stiže se do mogućeg zaključka da je ovde reč o jednoj od ponajboljih i, sasvim neočekivano, najosobenijih novijih srpskih serija. U kojoj, da naglasimo i to, nema recidiva crnotalasnog čemera, a da, pritom, ona nijednog trena ne deluje kao beslovesna šećerlemasta konstrukcija.