Остаци сточара стари 7.000 година из Сахаре, дају нови увид у некадашњу климу сурове пустиње

Остаци људи, за које се сматра да су се бавили сточарством, али и остаци њихове стоке недавно су пронађени скривени у стенама у региону Сахаре, и још један су доказ за некадашњи другачији живот на овим просторима. Нова генетичка анализа сугерише да су ти људи насељавали Сахару пре око 7.000 година.

Еволуциони антрополог института „Макс Планк“ Нада Салем и њене колеге секвенционирали су древни ДНК две женске особе које су биле сахрањене у налазишту Такаркори у стенама у садашњој Либији.

Остаци жена стари 7.000 година, показали су анализом, да деле највише гена са 15.000 година старим сакупљачима хране из Марока, што сугерише да је дуготрајна, стабилна људска популација постојала у северној Африци пре и током влажног периода у Сахари.

„Докази из древних језерских наслага, узорака полена и археолошких артефаката потврђују људско присуство, и то дасу се бавили ловом, сточарством и сакупљањем плодова у тренутно сушном пустињском региону“, објашњавају Салемова и њен и тим у истраживачком раду.

Та заједничка сахарска „лоза“ кренула је другачијим путем од оних других у подсахарској Африци отприлике у исто време када су савремени људи први пут напустили тај континент пре више од 50.000 година.

Линија је тада остала релативно изолована хиљадама година, са само малим траговима гена који су ушли из региона Леванта на североисток – укључујући неке од неандерталаца.

„Наши налази сугеришу да, иако је рана северноафричка популација била у великој мери изолована, она је примила трагове неандерталске ДНК због протока гена изван Африке“, каже антрополог Јоханес Краус са института „Макс Планк“ у Немачкој.

Спречавање ширења гена

Остаци појединих људи из налазишта Такаркорија имали су мање неандерталске ДНК од мароканских сакупљача хране, али знатно више од оних из јужнијих предела Африке. То сугерише да је нешто спречило ток гена из Европе да се прошири изван региона Сахаре.

Археолошки докази сугеришу и да су људи са локације Такаркори били рани сточари, за разлику од мароканских лоза које су се касније бавиле узгојем и чувањем стоке.

„Ово откриће показује како се сточарство ширило тада зеленој Сахари, вероватно кроз културну размену, а не кроз масовну миграцију“, објашњава Салемова.

Мешавина бројних екосистема, укључујући мочваре и планине, можда је представљала јужну баријеру за миграцију, сумњају истраживачи.

„Расветљавањем и анализирањем детаља из веома далеке прошлости Сахаре, циљ нам је да повећамо наше знање о људским миграцијама, адаптацијама и културној еволуцији у овом важном региону“, закључује археолог Универзитета „Сапиенца Савино ди Лерниа“.

Истраживање објављено је у часопису Nature.