Film „Parazit“ – ko u kapitalizmu na čijim leđima parazitira?

Priča o tri porodice, jednoj bogatoj i dve siromašne. Koja će od dve siromašne dobiti priliku da služi bogatoj? Za siromašne i prilika da nekome služe je sama po sebi privilegija. Radnja filma Parazit smeštena je u Južnoj Koreji, ali mogla bi da se odigrava u Londonu, ili u bilo kom drugom kapitalističkom gradu. Ovaj film nam otkriva ono što znamo, da u svetu postoje klasni sukobi zapakovani u luksuzne fine papire kapitalizma.

Pisac Slobodan Vladušić smatra da je ovaj film izraz intelektualnog poštenja: „Cela postmoderna teorija je uposlena oko toga da pokaže kako klasnog sukoba zabravo nema, danas ako nekad na Zapadu pitate zašto je neko siromašan on će vam reći zato što se nije trudio da bude bogat. Krivica je svedena na pojedinca, a ne na sistem ili na društvo. Ovaj film pokazuje naprotiv da nije stvar u pojedincu nego da je sistem tako podešen da ove razlike postaju sve veće i veće“. 

Novinarka i filmska kritičarka RTS-a, Sandra Perović razgovarala je sa Bong Džun Hoom u Kanu kada je film Parazit osvojio Zlatnu palmu.

„Sam reditelj mi je tokom intervjua rekao zanimljivu stvar. Da ga jaz koji postoji između bogatih i siromašnih i koji se intezivirao u protekloj dekadi u Južnoj Koreji i brine i rastužuje, i da taj sve veći razdor postaje evidentan na svim nivoima društva. Podatak koji je Bong Džun Ho saznao iz novina i koji ga je uvukao u priču Parazit je da se u Južnoj Koreji za samo jedno mesto, čuvara jednog objekta, prijavilo 500 ljudi sa fakultetskom diplomom. Dakle, više vizuelno nego dijaloški sučeljavanje tih slika bogate i siromašne kuće, rezultiralo je jednim bravoruznim svedočanstvom vremena u kome živimo“, zaključuje Sandra Perović.

Ekstremno bogati i ekstremno siromašni žive u dva različita sveta koja se baš nigde ne sreću. Sem u Parazitu, i to na malo čudan način. Pomoću prevara, falsifikovanja diplome, mladić iz ekstremnno siromašne porodice postaje tutor devojčici iz bogate, amerikanizovane južnokorejske porodice, što neke od gledalaca može staviti u moralnu dilemu.

Obrazovanje kao put ka statusu i boljem životu 

Iako Južna Koreja spada u najobrazovanije zemlje sveta, u kojoj 90 odsto stanovništva ima diplomu srednje škole koja je obavezna i besplatna, a čak 80 odsto se nakon toga upiše na fakultet, to ne znači da svako može to obrazovanje sebi da ga priušti.  

Ivan Velisavljević, filmski kritičar, ističe da se u Parazitu pokazuje da obrazovanje nije ulaznica ni za šta i da je na sve strane falsifikovano obrazovanje: „To što vam je besplatno obrazovanje ništa vam ne znači ni za tržište rada niti za sam kvalitet obrazovanja. Ovaj čovek da bi preživeo u toj porodici on mora da radi, on nema vremena da ide na fakultet, dakle to što imate dostupnost obrazovanja samo po sebi je dobro, ali i dalje ne znači ništa ako ne možete da realizujete tu mogućnost tzv. besplatnog obrazovanja“.

„Zato što morate da radite kao ova porodica“, ističe Velisavljević, „Zato što živite u podrumu ispod zemlje gde vam stalno uriniraju iznad glave, zato što nikakav drugi posao ne možete da nađete osim prevarom, putem prevare, putem falsifikovanih diploma, putem tog uticaja na buržoaziju koja veruje u diplome, u status, u obrazovanje kao u ulaznicu za nešto predstavlja jednu od najtežih zabluda i jedan način da radnika porodica počne da živi bolje“.

Siromašni nevidljivi za bogataše 

„Moram priznati da sam se i sam pitao posle filma da li su oni malo naivni. Ali sam shvatio da se ne radi o naivnosti nego o tome da oni te ljude ne vide. Ta posluga to su samo neke funkcije koje nešto rade i koje im pomažu da žive što ugodnije i prema tome ne mogu ništa da vide. Ne mogu da vide te intrige siromašne porodice koje se dešavaju oko njih. To je taj momenat potpunog distanciranja od siromašnih ljudi koji na prvi pogled pojavljuje kao naivnost ali se tek kasnije pojavljuje kao smrad“, kaže Slobodan Vladušić.  

Nakon što preko falsifikovane diplome uđe u bogatu porodicu, mladić iz siromašne porodice različitim podmuklostima uspeva da celu svoju porodicu zaposli kod bogataša, praveći se, naravno, da se međusobno ne poznaju. Tako bogataška porodica ispada naivna, nesposobna da provali sve intige i prevare koje se dešavaju u njihovoj kući, dok siromašni to vide kao jedini način da počnu da žive normalan život. Na tankoj liniji između realnosti i farse, film nam postavlja pitanje – Ko ovde i na čijim leđima parazitira?

Ivan Velisavljević smatra da je u ovom filmu „parazit“ ima dvostruko značenje: „Bogata porodica parazitira na sirotinji koja živi uvek ispod zemlje, i to je gotovo trop u gomili filmova da su siromašni ispod zemlje, ali istovremeno i ta radnička, proleterska porodica parazitira na bogatstvu te bogate porodice u čiju se kuću infiltrirala. Stvar uopšte nije crno-bela ni jednostavna, i film upravo igra na to dvostruko značenje šta znači biti parazit. U prvi mah morate pomisliti da je to radnička porodica, oni parazitiraju“.

„Pitanje ko parazitira u ovom filmu je zapravo pravo pitanje zato što bi ono trebalo da bude ogledalo posmatrača, estetika recepcije, koga mi doživljamo kao parazita govori o nama samima. Od tvog ideološkog, političkog i ekonomskog konteksta u velikoj meri zavisi na koji način ćeš razumeti ko je parazit u filmu“, ističe novinar Galeb Nikačević. 

Iako bogati ne primećuju da im je celokupna posluga zapravo postala jedna porodica i odnose među njima, postoji ipak nešto što osećaju. Kada sin iz bogataške porodice primeti da svi članovi posluge mirišu isto, članovi siromašne porodice shvataju da to nije stvar koja se može rešiti promenom deterdženta, već da je to miris vlage u kojoj žive, a to je miris siromaštva.

„Jedan od glavnih junaka pominje tu rečenicu kako je ovo metaforično. A to jeste ta metafora smrada koja se pojavljuje u ovom filmu, a to znači da je za bogate siromašni postoje kao smrad. Po tom pitanju zna se šta se radi sa fekalijama, povuče se voda pa oni nestanu. U ovom konkretnom slučaju siromašni neće da nestanu jer nisu fekalije“, smatra pisac Slobodan Vladušić.

Osvrćući se na scenu iz filma, Ivan Velisavljević kaže: „U trenutku kada nekoliko ljudi krvari u njihovom dvorištu otac te buržoaske porodice pokušava da spase svog sina koji doživljava epi napad i u tom trenutku ne može da odoli da ne zapuši nos na smrad siromašnih. Dakle smrad siromašnih je onaj poslednji trenutak kada vidite da klasni rat traje i da u tom klasnom ratu ovi bogati neće popustiti“.

Od međuklasnih do unutarklasnih sukoba 

Ovaj film nam pored međuklasnih, pokazuje i unutraklasne sukobe. Kada je u pitanju borba za egzistenciju, tada solidarnost izostaje, pa se siromašne porodice okreću jedna protiv druge.

„Unutarklasni sukobi kod siromašnijih slojeva stanovništva su nešto što je potpuno prirodno, jer jedini imperativ kojim se oni rukovode jeste borba za egzistenciju, borba za opstanak. Tako da tu neke preterane principijelnosti po prirodi stvari ne može da bude“, smatra Sandra Perović. 

Novinar Galeb Nikačević pravi paralelu sa našim društvom. „To je ono što je nužnost egzistencijalnog sukoba do kog nas dovode klasna uređenja. Kao u Srbiji kada se dešavaju afere u velikim sistemima, na primer 'Bus plus', imate ljude koji moraju da koriste taj prevoz i ljude iz radničkih porodica koji moraju da se zapošljavaju kao kontrolori u tom prevozu. Naravno, postoje sukobi između kontrolora i običnog građanstva ljudi koji se voze prevozom, a i jedni i drugi su radnička klasa koji samo pokušavaju da rade svoj posao ili pokušavaju da stignu na svoj posao. Dok oni koji stavljaju lovu u džep su tamo negde nedodirljivi na nekom brdu, negde daleko žive svoje američke živote“.

„Ja u ovom filmu ideološki vidim da ta radnička klasa koju simblolizuju dve porodice koje su terorističke ili samoubilačke, razjedinjena, bez solidarnosti, a oni ne pokazuju solidarnost jedni prema drugima i to je ključni greh zbog kog propadaju. Samo solidarna ujedinjena radnička klasa, gde su te dve porodice simboli, može izaći iz podruma i pobediti svoju eksploataciju“, kaže Ivan Velisavljević.

Ako je tačna metafora da radnička klasa može nešto promeniti samo ako je ujedinjena, da li je onda jedna scena iz filma metafora celog filma?

Novinar Galeb Nikačević odnos bogatih i siromašnih komentariše kroz scenu u filmu. „Imamo tu jedni dugu scenu bekstva iz kuće, dok kiša pada oni konstantno idu nadole - niz stepenice, niz tunel, oni se spuštaju dole i dole i kako se sve više spuštaju ta kiša postaje sve više kanalizacija koja sa sobom stvara bujice koje nose sve sa sobom. Dolaze do svoje kuće koja je potpuno poplavljena, njima je ta poplava uništila sve. S druge strane, imamo bogatu porodicu koja je na brdu“, primećuje Nikačević. 

Šta nam film govori o levici danas?

Vladušić smatra da je ovaj film pošteno prikazao radničku klasu: „On je, pre svega, pokazao da danas radnička klasa nema ni svoju partiju ni svoju ideologiju, postmoderna levica je potpuno napustila radničku klasu i više se okrenula nekim manjinskim, identitetskim pitanjima da bi klasni sukob gurnula u drugi plan i na neki način ga negirala, pa je ta vrsta sukoba potpuno očekivana i nešto što po mom mišljenju odgovara istini“.

Parazit je sinoć promenio istoriju filma, kao prvi film van engleskog govornog područja koji je osvojio glavnu nagradu za najbolji film Akademije. On jeste kritika društva, „crna komedija“, koja ja postavila i mnoga pitanja levici, na primer zbog čega još uvek ne pobeđuje na izborima.