Zašto se u Srbiji tako malo kampuje i pored prelepe prirode

Pripada nam više od 500 kilometara obale Dunava, imamo brojne planine, jezera, banje, nacionalne parkove i seoska domaćinsta, a samo nekoliko kampova. Jedan kamp, nedaleko od Beograda, postoji više od pola veka. Proglašen je za najbolji kamp u zemlji 2010. godine.

„Tek sada se pomalo javlja zainteresovanost za kamping turizam. Možda je nekada, sedamdesetih-osamdesetih godina bila bolja situacija. Najveći je problem tu i najveća obaveza oko startnog ulaganja. Morate uvek biti aktuelni, morate uvek ulagati u sledeću sezonu da bi se to isplatilo i da bi gosti videli promenu", ukazuje Nikola Jovović, zamenik direktora Kampa „Dunav“.

Naš potencijal su manji kampovi u seoskim domaćinstvima i ruralni turizam.

„Potreban je unutrašnji sadržaj, malo ugostiteljstva, da se oni posluže, pojedu nešto, popiju. Bilo bi dobro da imaju bazeni, kulturini sadržaji, zabavni“, smatra Miroslav Paunović, direktor Kampa „Dunav“.

Gotovo sve rezervacije stižu mejlom ili preko Fejsbuka, a mnogi dolaze i po preporuci. Kamp radi non-stop. Najviše dolaze Poljaci, Holanđani, Francuzi, Nemci, Italijani, Slovenci.

„Izabrali smo Beograd jer je prelep grad, posebno nam se dopada Dunav. Došli smo iz Belgije, ovde smo dva dana, a onda idemo u Grčku“, kaže jedan turista.

Sezona je od proleća do kraja oktobra.

„Francuske porodice vole da dolaze na svojim biciklima, pa je tako dete sa šest godina prošlo Evropu na biciklu. Zatim gost iz Holandije koji je vukao prikolicu koju je sam pravio u obliku drvene kolibe", priča Nikola Jovović.

Svrate ponekad i Beograđani, uglavnom stariji, koji žele da, na dan-dva, pobegnu iz gradske gužve i odmore se u prirodi.