Most Rio Adirio – arhitektonski biser jugozapadne Grčke 

Rio i Adirio – tako blizu, a tako daleko. Dva gradića na suprotnim stranama Korintskog zaliva delila su samo dva kilometra vode, a čak 300 km kopnenog puta.

Ideju da se baš ovde sagradi most, koji će spojiti Peloponez sa kopnom i olakšati putovanje u obližnju Patru, treći najveći grad Grčke, ali i na celu zapadnu obalu poluostrva, dao je još u 19. veku premijer Grčke, Harilaos Trikupis. Tada nije bilo novca za takav poduhvat, ali kada je ideja realizovana u poslednjoj deceniji prošlog i prvoj deceniji ovog veka, most je dobio ime upravo po svom idejnom tvorcu. 

Jedan od najomiljenijih grčkih političara, Harilaos Trikupis bio je premijer u čak sedam mandata, od kojih je najkraći trajao samo pet dana. Politički pedigre mu nije manjkao, jer su mu na čelu grčke vlade prethodno bili i otac i ujak. Rodom iz Nafplia, gradića na jugu Peloponeza, Trikupis je sproveo i izgradnju Korintskog kanala, koja je plovidbu između Jonskog i Egejskog mora skratila za 700 kilometara, ali i državu dovela do bankrotstva.

Njegovu ideju o mostu dosanjali su graditelji više od sto godina kasnije. Gradnju je sproveo francusko-grčki konzorcijum, a glavni arhitekta bio je Berđ Mikaelian. Priprema terena počela je 1998, a izgradnja masivnih pilona 2000. godine. Od 2003, kada je to završeno, prešlo se na izgradnju saobraćajnih traka i svih propratnih elemenata.

Most je svečano pušten u rad 7. avgusta 2004. godine, nedelju dana uoči otvaranja Olimpijskih igara u Atini, a prvi su ga prešli upravo nosioci olimpijske baklje.

Dug je 2880 metara, a širok 27. Ima četiri pilona, sa trostrukim najdužim rasponom kablova od po 560 metara. Dva centralna pilona visoka su 164 metra. 

Izgradnja je, prema različitim izvorima, koštala između 630 i 830 miliona evra i većinom je finansirana iz grčkih državnih fondova i kredita Evropske investicione banke. 

Izazova za ostvarenje sna bilo je napretek, što ovaj poduhvat čini pravim inženjerskim remek delom. 

Najmanji od njih bio je kako izgraditi konstrukciju dugu gotovo tri kilometra u vodi dubokoj 65 metara. Reč je o seizmički izuzetno aktivnom terenu, jednom od najaktivnijih na evropskom kontinentu. Tektonske ploče Korintskog kanala stalno se šire. Vetrovi su izuzetno jaki, a postoji i opasnost od cunamija. 

Pritom, dno Korintskog zaliva je sloj mekog mulja, dubok 500 metara. Svako podrhtavanje pretvara ga u živi pesak u kojem bi most potonuo. Rešenje je pronađeno u dugim čeličnim šipkama, koje su zarivene duboko poput korena slatke vetiver trave, biljke čije je blagotvorno dejstvo u sprečavanju erozije dobro poznato.

Da bi se sprečilo prevrtanje mosta, omogućeno je da se on „sanka“, kao tobogan, s boka na bok, na debelom sloju šljunka koji služi poput kugličnih ležajeva. 

A zaustaviti izvijanje palube mosta ako se pomeri, značilo je privezati ga kao mornarsku viseću mrežu, a zatim obuzdati kretanje najvećim viskoznim amortizerima na svetu. 

Ceo sistem bezbedno je prošao pravi test u junu 2008. godine, kada je ovo područje pogodio zemljotres jačine 6,5 stepeni Rihterove skale.

Jedan od najlepših mostova na svetu atrakcija je, kako za lokalno stanovništvo, tako i za turiste. U njegovom podnožju redovno se održavaju razne manifestacije, a nezaobilazan je kadar u foto albumima novopečenih mladenaca, koje ćete često videti kako poziraju pored njega uz odbleske sunca koje tone na zapad. 

Mostom, osim automobila i kamiona, često prolaze i pešaci. Romantična šetnja u suton ovim lepotanom svakako je događaj za pamćenje, ali nemojte da vas začudi policijski automobil koji neprekidno patrolira. Otkako je sagrađen, most Rio-Adirio omiljena je, kažu ovde, destinacija i među onima koji su odlučili da sebi prekrate život. 

Što ga nažalost svrstava u red mnogih sličnih „mostova samoubica“ po metropolama širom sveta.