„Hvatanje“ i upumpavanje ugljen-dioksida u utrobu Zemlje kao mehanizam odbrane od klimatskih promena

Naučnici se slažu da je „hvatanje“ gasova sa efektom staklene bašte na samom izvoru, ili njihovo „izvlačenje“ iz vazduha - od vitalnog značaja u procesu prelaska na obnovljive izvore energije i smanjenja emisija štetnih materija.

„Хватање“ и упумпавање угљен-диоксида у утробу Земље као механизам одбране од климатских промена

Panel Ujedinjenih nacija za klimatske promene priprema izveštaj koji je zapravo treći deo najnovije globalne procene klimatskih promena, sa kojom su se složili naučnici i predstavnici vlada.

Dok su poslednje dve procene razmatrale uzroke i uticaje klimatske krize, nova projekcija ispituje sve moguće mehanizme koje čovečanstvo može da preduzme i primeni da spreči posledice.

Suštinski aspekt su mogućnosti smanjenja emisije gasova sa efektom staklene bašte, i načini uklanjanja postojećih količina iz naše atmosfere. Postoje dve glavne metode da se to postigne.

Prvi metod su prirodni procesi - u kojima se ekosistemima kao što su zemljište, šume, morske trave i tresetišta „dozvoljava" da se oporave od štete koju im nanosimo. Slede motode za povlačenje i skladištenje štetnih gasova kroz nove tehnologije.

Prvo, kroz hvatanje koncentrisanih industrijskih emisija gasova na njihovom izvoru, sprečava se da uopšte uđu u atmosferu. Ovaj proces je obično poznat kao hvatanje i skladištenje ugljen-dioksida (CSS).

Drugi metod je primena tehnologija koje usisavaju gasove sa efektom staklene bašte iz vazduha, uklanjajući ih , ali u veoma niskim koncentracijama. Ovo je obično poznato kao uklanjanje ugljen-dioksida (CDR), ili proces hvatanja i skladištenja štetnih gasova (GGR).

Postoji konsenzus da ulaganje i korišćenje ovih tehnologija treba brzo da se poveća kako bi imali uticaj na ostvarenje ciljeva Pariskog sporazuma i da bi se sprečilo povećanje prosečne globalne temperature za 1,5 stepeni Celzijusa.

Profesor Ričard Templar sa Instituta Grantam za klimatske promene i životnu sredinu na Imperijal koledžu u Londonu, rekao je da nove tehnologije imaju dug put, ali je naglasio važnu ulogu koju će igrati: „Do sada su tehnologije CCS i GGR zaista malo doprinele u borbi protiv klimatskih promena. Postoji mali broj primera primene za obe tehnologije širom sveta, koji testiraju te tehnike i informišu budući razvoj pristupa. U principu, CCS i GGR bi mogli da daju značajan doprinos u borbi protiv klimatskih promena, ali trebalo je da ih jače razvijamo još pre 10 do 20 godina".

Njegova koleginica dr Pijera Patricio, istraživač-saradnik u Univerzitetskom Centru za ekološku politiku, rekla je da se CCS trenutno nedovoljno koristi na globalnom nivou.

Dodala da je efikasnost te tehnologije odavno dokazana, ističući da „u Severnoj Americi nekoliko hiljada kilometara cevovoda za CO2 pod visokim pritiskom prenosi milione tona CO2 od sedamdesetih godina prošlog veka" kao i da je „jedno geološko skladište bezbedno funkcionisalo u Severnom moru od strane Norveške 20 godina".

I u CCS i u GGR tehnikama, ugljen dioksid se odvaja i hvata - ili iz gasova nastalih proizvodnim procesom ili iz gasova u našoj atmosferi. Potom se mora trajno skladištiti duboko pod zemljom, gde će se mineralizovati - pretvoriti u kamen.

Prema geološkim istraživanjima postoji dosta podzemnih kapaciteta za „ubrizgavanje" štetnih gasova. Ugljen dioksid se upumpava u duboke geološke slojeve poroznih, propusnih stena, iznad kojih se nalaze nepropusne stene.

Primer ovog procesa koji već uspešno funkcioniše je na Islandu, gde najveća svetska mašina za „direktno hvatanje vazduha", nazvana Orka, uzima štetne gasove iz vazduha i pretvara ih u kamen za samo dve godine.