Kako je Nemačka plakala nad sudbinom polarnog mede i njegovog spasioca

Četiri godine "Knutmanija" je tresla Nemačku. Kažu da takvu popularnost u toj zemlji nijedan političar nije imao. Ovih dana navršilo se 11 godina otkako je uginuo.

Rođen u decembru 2006, Knut je bio prvo mladunče polarnog medveda koje je uspelo da odraste i preživi u Berlinskom zoološkom vrtu u poslednjih 30 godina. I to uz mnogo muke.

Kada ga je majka, 20-godišnja medvedica Toska, koja je nekada nastupala u cirkusima u Istočnoj Nemačkoj, odbacila neposredno posle rođenja iz nepoznatih razloga, zajedno sa bratom blizancem, gotovo svi su verovali da im nema spasa.

Radnici zoološkog vrta uspeli su nekako ribarskom mrežom da izvuku mladunce sa stene gde ih je majka ostavila. Knutov brat uginuo je četiri dana kasnije. Mali Knut, veličine zamorčeta, uspeo je 44 dana da preživi u inkubatoru, a onda je briga o njemu poverena Tomasu Derflajnu, tada 42-godišnjem radniku vrta, zaduženom za vukove i medvede.

Tomas je bdeo nad njim noć i dan. Hranio je Knuta na svaka dva sata, spavao na madracu pored njega, kupao ga, igrao se s njim. Postao mu je druga majka. 

I mladunče je uspelo da preživi i postane maskota berlinskog vrta.

Dnevna rutina Tomasa i Knuta bilo je i zajedničko pojavljivanje dvaput dnevno za posetioce. Imali su svoj mali šou, igrali su se zajedno, valjali, plivali... Zahvaljujući tome i Derflajn je postao poznata ličnost u celoj Nemačkoj, a od grada Berlina dobio je i odlikovanje.

"Knutomanija" je počela. Hiljade ljudi dolazile su svakodnevno samo da bi videle medu kako raste. Suveniri sa njegovim likom, igračke, CD-ovi, prodavali su se kao alva. Zarada Berlinskog zoološkog vrta povećala se za pet miliona evra 2007. godine, broj posetilaca porastao je za 30 procenata, a ta godina upravo zbog njega bila je najuspešnija u više od 160 godina dugoj istoriji vrta.

Bilo je i onih, i to upravo među aktivistima za prava životinja, koji su smatrali da nije dobro što su Knuta odgajali ljudi kada ga je napustila majka, da je bilo bolje smoći hrabrosti i ostaviti ga da umre, jer će sada medved "pomalo umirati" svaki put kada ga odvoje od njegovog staratelja.

Ova izjava aktiviste Franka Albrehta do te mere je iziritirala javnost, da su organizovane i demonstracije ispred vrta, Albrehtu su čak upućivana preteća pisma, a on sam je morao da se brani da nije ni u jednom trenutku sugerisao da medveda treba ubiti.

Skandal je dobio ogromnu pažnju medija i u inostranstvu i podigao priču o Knutu na svetski nivo.

Obožavaoci su pratili svaki Knutov korak: šta je jeo, koliko je porastao, kako mu izbijaju zubi, zašto se okliznuo ili povredio... Proslava njegovog prvog rođendana uživo je prenošena na nacionalnoj televiziji, a za tu priliku iskovano je i 25000 prigodnih srebrnjaka. Izašao je i na naslovnoj strani časopisa "Veniti fer", rame uz rame sa Leonardom di Kaprijem.

Knut je brzo od slatkog belog mečeta izrastao u velikog medveda, ali njegova popularnost nije opadala, iako više nije bio tako atraktivan.

Zoološki vrt je bio vlasnik svih prava korišćenja njegovog imena i lika. O Knutu su pevane pesme, a kompanija za proizvodnju gumenih bombona Haribo proizvodila je bombonice sa njegovim likom, dajući deo prihoda zoološkom vrtu.

Potražnja je bila tako velika, da je Haribo morao da otvara pogone za Knutove gumene mede i u drugoj fabrici.

Kako je Knut rastao, tako je za Tomasa bilo sve manje bezbedno da bude uz njega. Uoči medinog prvog rođendana zabranjen je njihov dalji fizički kontakt. Knut je ostao i bez svoje "druge mame".

Samom Derflajnu, skromnom čoveku i ocu dvoje dece, nije lako padala iznenadna medijska pažnja kojoj je bio izložen. Popularnost je bila tolika da je obasipan čak i bračnim ponudama.

Derflajn se nedugo potom i teško razboleo. Dobio je rak bešike i sve manje je mogao da bude prisutan u životu svog krznenog štićenika. A onda je u septembru 2008, manje od dve godine nakon što je preuzeo brigu o Knutu, iznenada preminuo od srčanog udara.

Nemačka je bila ražalošćena. Poštovaoci su ostavljali cveće, sveće i plišane igračke ispred zoološkog vrta.

Na njegovom grobu podignut je beli mermerni spomenik u obliku ledenog brega na kojem su uklesani likovi Tomasa i Knuta. Njegov autor, kamenorezac Bernd Kune, donirao je mermernu stenu tešku više od pola tone i vrednu 7.000 evra, kako bi uspomena na ovog čoveka širokog srca ostala živa i za naredne generacije.

Dve godine kasnije, beli medved je i dalje bio jedna od glavnih atrakcija prestoničkog zoološkog vrta.

A onda je usledio šok. Usred dana, 19. marta 2011, naočigled mnogobrojnih posetilaca vrta koji su ga posmatrali i fotografisali, Knut se iznenada srušio u bazen pored kojeg je stajao i prestao da daje znake života. Prisutni kažu da je izgledalo kao da je dobio epileptički napad. Veterinari su uzalud pokušavali da ga vrate u život. Svi su sa nevericom primili vest da se berlinski ljubimac udavio u sopstvenoj kući.

Cela Nemačka je plakala. Njegova smrt dugo je bila misterija.

U zoološkom vrtu su tvrdili da nije pokazivao nikakve znake bilo kakve bolesti, ali su aktivisti iznosili optužbe, zato što je medved živeo u neprirodnim uslovima i stalno pod pritiskom, okružen samo ženkama (majkom Toskom i još dvema medvedicama) koje su ga stalno grizle, ugrožavale ili ignorisale.

Obdukcija tela, čiji je nalaz objavljen tek tri godine kasnije, ustanovila je da je smrt nastupila utapanjem, ali da je Knut bolovao od teškog oblika encefalitisa, i to takvog kojem su samo ljudi skloni, koji je toliko uznapredovao da mu više nije bilo spasa. Knut bi umro i da se nije utopio, zaključak je izveštaja, koji je najobimniji post-mortem nalaz ikada sastavljen o jednoj životinji.

Uspomena na belog čupavog ljubimca čuva se i dan danas.
Knutovi ostaci preparirani su, tako što je skulptura u punoj veličini prekrivena njegovim krznom i čuva se u Prirodnjačkom muzeju u Berlinu.

U zoološkom vrtu podignut je bronzani spomenik "Knutu sanjaru", delo vajara Jozefa Tabačnika.

Osim u srcima svojih obožavalaca, Knut je nastavio da živi u knjigama, pesmama, na filmu, poštanskim markama.
Njegov lik je zaštitni znak i kampanje protiv globalnog zagrevanja nemačkog Ministarstva za zaštitu životne sredine, pod sloganom "Očuvajte prirodu širom sveta".
Možda je to i najlepša poruka njegovog uzbudljivog, ali kratkog života u zatočeništvu.