Verovatno svako od nas ima svog dvojnika sa kojim deli i sličnu DNK

Postoje ljudi koji dele zapanjujuće slične fizičke karakteristike – toliko liče da bi, mirne duše, ove dve nepovezane osobe lako mogle da kažu da su blizanci ili, barem, braća odnosno sestre.

Ali sada naučnici misle da mogu da objasne šta je to zbog čega izgledaju tako slično – i mogli bi da objasne zašto svako od nas možda ima dvojnika. Ljudi sa veoma sličnim licem takođe dele iste gene i osobine životnog stila, navodi se u naučnom radu španskih naučnika objavljenom u časopisu Cell Reports. Pored toga, mnogi su takođe imali sličnu težinu, slične životne navike, čak i nivo obrazovanja.

Večno pitanje – nasleđe ili uslovi života

Naučnici su se dugo pitali šta je to što utiče na sličnost dve osobe. Da li je to nasleđe ili uslovi života?

Doktor Manel Esteler, istraživač na Institutu za istraživanje leukemije Žozep Kareras u Barseloni, bavio se istraživanjima blizanaca, ali za ovaj projekat su ga zanimali ljudi koji liče, ali nemaju nikakvih rođačkih veza prethodnih sto godina.

Kako bi razumeli šta se dešava na genetskom nivou među dvojnicima, naučnici su sarađivali sa kanadskim fotografom Fransoa Brunelom koji, u okviru svog projekta „Nisam dvojnik!“, od 1999. putuje svetom i snima portrete stranaca koji izgledaju skoro identično.

Istraživači su zamolili 32 para Brunelovih modela da odgovore na pitanja o svom životnom stilu i da dostave uzorke svoje DNK.

Koristeći softver za prepoznavanje lica, naučnici su analizirali snimke takozvanih dvojnika i izračunali rezultat kako bi kvantifikovali sličnosti među njihovim licima. Uporedili su rezultate sa rezultatima identičnih blizanaca i otkrili da je softver dodelio rezultate slične blizancima tačno polovini dvojničkih parova.

Lice je jedna od najvidljivijih karakteristika našeg jedinstvenog identiteta kao pojedinca. Zanimljivo je da jednojajčani blizanci dele gotovo identične crte lica i istu sekvencu DNK, ali dešava se da se razlikuju u ostalim biometrijskim parametrima.

Da bi saznali da li, osim crta lica, imaju i drugih sličnosti istraživači su proučavali DNK učesnika. Otkrili su da devet od 16 parova veoma sličnog izgleda deli mnoge zajedničke genetske varijacije poznate kao polimorfizmi pojedinačnih nukleotida. Ovi parovi su „zato kao virtuelni blizanci“, kaže genetičar Manel Esteler.

Što se tiče njihovog životnog stila, kod dvojnika je uočena veća verovatnoća posedovanja zajedničkih karakteristika, kao što su težina, visina, istorija pušenja i nivo obrazovanja.

Naravno, postoje i razlike

Ali iako su imali sličnu genetiku i osobine, slični su imali veoma različite mikrobiome, ili zajednice korisnih i štetnih mikroba koji žive u ljudskom telu i na njemu, i različite epigenome, ili varijacije izraženih osobina pod uticajem iskustava prošlih generacija.

Iz perspektive određivanja šta utiče na naše formiranje, da li genetika ili uslovi života, iz ovog istraživanja proizlazi da je DNK, a ne faktori životne sredine ili zajednička životna iskustva, ono što je prvenstveno odgovorno za to kako izgledamo.

Pošto je ljudska populacija sve veća, logično je će doći do nekog genetskog preklapanja. „Budući da nas sada ima 7,9 milijardi, sve je veća verovatnoća da će se ovakva ponavljanja pojaviti“, ističe dr Esteler.

Praktična primena

Osim što će rasvetliti jedan od velikih životnih kurioziteta, ovo istraživanje bi moglo imati važne medicinske implikacije u budućnosti. Ljudi sa sličnom DNK mogu biti podjednako podložni određenim genetskim bolestima, tako da bi lekari mogli da koriste analizu lica kao brz i lak alat za prethodni skrining.

Istraživači kažu da bi otkrića mogla jednog dana pomoći policijskim istražiteljima da rekonstruišu lica osumnjičenih iz njihovih DNK uzoraka. Ali ta potencijalna primena ulazi u mračnu etičku teritoriju, kaže Dafne Marčenko, biomedicinski etičar sa Univerziteta Stanford koja nije bila uključena u studiju.

„Već smo videli mnogo primera kako su postojeći algoritmi za prepoznavanje lica korišćeni za jačanje postojeće rasne pristrasnosti u stvarima kao što su stanovanje i zapošljavanje i kriminalističko profilisanje“, napominje Marčenko u izjavi za Tajms.

Studija, naravno, ima ograničenja. Veličina uzorka je bila mala, pa je teško reći da bi ovi rezultati bili isti ukoliko bi uzorak dvojnika bio veći. Studija se takođe fokusirala na parove koji su uglavnom bili evropskog porekla, pa je nejasno da li bi rezultati bili isti za ljude koji dolaze iz drugih delova planete.