Hegel – poslednji velikan klasične filozofije

Ozbiljnog lica, prodornog pogleda i sa uglom usana pomalo spuštnim nadole – tako nam sačuvani portreti pokazuju mislioca koji je bio jedan od najpoznatijih umova svog vremena.

Georg Fridrih Vilhelm Hegel došao je na svet u Štutgartu, avgusta 1770. godine. U pijetističkoj porodici bio je najstarije od troje dece. Najbolji je u razredu, voli matematiku i latinski. Roditelji ga šalju na studij filozofije i evangeličke teologije u Tibingen.

Hegel, Šeling i Helderlin kao cimeri

Tamo su mu cimeri Fridrih Helderlin (1770-1843) koji će postati jedan od najvećih nemačkih pesnika i Fridrih Vilhelm Jozef Šeling (1775-1845) jedan od najznačajnijih nemačkih filozofa i antropologa. Mladići su tada po dogovoru ustajali u četiri ujutro da diskutuju. Ko prespava – mora za kaznu da se u korist ostalih odrekne svog dela vina.

Hegelovi studentski dani poklapaju se sa periodom Francuske revolucije. On oduševljeno pozdravlja političke promene, ali nikada ne postaje ratoborni revolucionar. Posle završenog studija Hegela muče finansijske brige. Radi kao privatni učitelj i piše novinarske tekstove, sve dok 1805. godine ne dobije mesto profesora. On uporedo radi na svojim spisima. Naučna karijera počinje kasnije nego što je uobičajeno. Kasnije se i ženi. Možda je razlog to što on ne pleni spoljašnošću. Strog, prodoran pogled, usne koje se blago povijaju nadole, a njegova retorika začinjena švapskim dijalektom je, kažu, bila mizerna.

Istorija u ključu „duha vremena“

Hegelova dela su teška za čitanje. I to je jedan od razloga što se njegove teorije sve do danas različito tumače. Ali su svi jedinstveni u oceni da je Hegel prvi filozof koji je shvatio i obradio dimenziju stalne promene u njenoj dalekosežnosti. Hegel polazi od toga da je sve na svetu u stalnom pokretu, život pojedinca, priroda, istorija, društvo. Pri tome smatra da svaka epoha podleže „duhu vremena“. Istorijske epohe se ne smenjuju proizvoljno, već slede logičan princip kretanja.

Hegel za to koristi metaforu rasta biljke. I tu se rast odvija po unutrašnjem principu. Prema Hegelu, istorija prati predodređenu logiku koja dovodi do protivrečnosti i prevrata. To su dijalektički procesi promene, koji svaki put odvode čovečanstvo i istoriju korak dalje.

Sveti duh kao „svetski duh“

Svoju teoriju postajanja Hegel primenjuje i na Boga, što mu je pre svega u katoličkoj crkvi donelo malo simpatija. Hegel je smatrao da Bog kao entitet nije oduvek, a priori bio tu, već je tokom istorije postao to što je sada – svetski duh, koji u sebi ujedinjuje sumu svih epoha. Kada je Hegel još rekao da je besmisleno katoličko učenje o transsupstancijaciji – to je verovanje da se hostija i vino na misi, pretvaraju u pravu krv i telo – morao se zvanično izviniti i povući izjavu.

Levo orjentisani filozofi su Hegelovu filozofiju uzeli kao polazište za dijalektički materjalizam. Marks i Engels su Hegelovu filozofiju istorije dalje razvili u teoriju klasne borbe. Za Hegela je njegova epoha – prosvećeni apsolutizam – bila kruna i kraj istorijske promene. Po njemu, najveći stepen slobode je postignut u – pruskoj državi.

Hegel je umro 14. novembra 1831 u Berlinu, verovatno od hroničnih tegoba na želucu. Svet ga se seća po „svetskom duhu“.