Шта од инсеката можемо да научимо о доношењу одлука

Инсекти, иако имају неупоредиво једноставнији нервни систем, показују изненађујућу способност колективног решавања проблема. Начини на које мрави, пчеле, скакавци, бубашвабе и винске мушице доносе одлуке већ су послужили као инспирација научницима, а неки од тих принципа примењују се и у савременим алгоритмима.

Њихово понашање показује да добра одлука не мора увек да буде резултат централизованог планирања, да различита мишљења могу да буду предност и да је понекад корисно – не одлучити одмах.

Мрави – не тражите савршено решење одмах

Када је избор превелик, доношење одлуке може да постане све теже. Психолози тај феномен називају преоптерећеношћу избором.

Са сличним проблемом суочавају се и мрави када треба да пронађу нови извор хране. Неколико извиђача напушта мравињак и креће различитим правцима, без унапред одређене путање. Док истражују терен, остављају трагове феромона које други мрави могу да прате.

Кључно је то што феромони временом испаравају. Пут којим пролази мало мрава постепено ишчезава, док се онај којим се креће велики број њих непрестано појачава.

Мрав који пронађе богат извор хране брже се враћа у мравињак и оставља јачи траг. Други га следе, поново остављају феромоне и тако додатно јачају ту путању. Мање ефикасни правци временом се напуштају.

На крају, читава колонија може да дође до најкраћег и најефикаснијег пута, иако ниједан појединачни мрав нема увид у све могуће опције.

„Главна лекција је да ефикасно колективно доношење одлука може да се појави без икакве централизоване контроле“, објашњава Марко Дориго, кодиректор Лабораторије за вештачку интелигенцију Слободног универзитета у Бриселу.

Према његовим речима, мрави су једноставне јединке, ограничених способности и са само локалним информацијама, али ипак колективно успевају да решавају сложене проблеме координације.

Овај принцип познат је као оптимизација колонијом мрава и инспирисао је алгоритме који се користе у логистици, телекомуникацијама, саобраћају и управљању ресурсима.

Поука за људе могла би да буде једноставна: када имамо превише могућности, не морамо одмах да пронађемо савршено решење. Понекад је боље испробати више праваца, посматрати резултате и постепено елиминисати лошије опције.

Пчеле – одлука као резултат „гласања“

Пчеле на сличан начин бирају ново место за кошницу, али уместо феромона користе комуникацију.

Пчеле извиђачи истражују различите локације, а затим се враћају у колонију и карактеристичним плесом саопштавају осталима шта су пронашле.

Плесом преносе информације о удаљености и правцу, али и о квалитету новог места – његовој величини, положају и безбедности. Што је локација боља, плес је дужи и енергичнији.

Друге пчеле затим одлазе да провере предложено место. Када се врате, могу да подрже претходни предлог или да почну да заговарају неку другу локацију.

Временом све више извиђача почиње да подржава исту опцију. Када број присталица достигне одређени праг, односно кворум, колонија креће на ново место.

Тај систем подсећа на једноставан облик демократије. Ниједна пчела сама не доноси одлуку нити постоји централни „вођа“ који наређује где ће се колонија преселити. Решење настаје постепеним усаглашавањем великог броја појединачних процена.

Скакавци – понекад је корисно бити неодлучан

Када је група подељена између две могућности, покушаји убеђивања често могу да произведу супротан ефекат. Људи се још чвршће везују за своје ставове, а договор постаје тежи.

Истраживања миграторних скакаваца, међутим, указују на то да неутралност може да има важну улогу у изласку из такве блокаде.

Кристијан Кит Јејтс, професор математичке биологије на Универзитету у Бату, посматрао је младе скакавце који још не могу да лете. Поставио их је у кружни простор и пратио како група бира правац кретања.

Испоставило се да је рој повремено мењао смер, али тек након кратког периода у којем је део скакаваца престајао да се креће.

Управо је та привремена неутралност била важна. Када се број активно опредељених јединки смањи, чак и мали утицај може лакше да преусмери целу групу.

Јејтс је сличан експеримент спровео и са људима. Деветнаест учесника могло је да изабере између две могућности или да се уздржи. Када је уздржавање било дозвољено, група је лакше и брже долазила до заједничке одлуке.

„Када је мање активних гласова у игри, исти мали подстицај има сразмерно већи утицај на правац кретања групе“, објашњава Јејтс.

Другим речима, неодлучност не мора увек да буде слабост. Понекад кратка пауза омогућава људима да преиспитају ставове и отвори простор за нови консензус.

Бубашвабе – различити карактери могу да помогну

Јаке личности у групи често се доживљавају као препрека за заједничко одлучивање. Међутим, истраживање бубашваба показује да разлике у темпераменту могу и да убрзају долазак до решења.

Неке бубашвабе су смелије и спремније на истраживање, док су друге опрезније. Исак Планас-Ситжа са Метрополитанског универзитета у Токију користио је компјутерске моделе како би испитао како различити типови понашања утичу на избор склоништа.

Групе у којима су се све јединке понашале готово исто показале су се мање ефикасним од група са различитим карактерима.

Превише смелих јединки може да доведе до расипања групе, док превише опрезних може да произведе брзу одлуку, али не нужно и најбољу.

„Очекивао сам одређену тенденцију, али не и тако јасан и поновљив образац“, рекао је Планас-Ситжа.

Поука је да колективна интелигенција не настаје увек из потпуне сагласности. Напротив, различити стилови размишљања и понашања могу да помогну групи да брже испита више могућности и избегне погрешну одлуку.

Винске мушице – одлуке зависе и од нашег стања

Винске мушице показују да одлучивање није засновано само на информацијама из окружења, већ и на унутрашњем стању организма.

Када треба да бирају између два мириса, дуже се двоуме ако су они веома слични, као да процењују предности и недостатке сваке могућности.

Могу да изаберу и храну непријатнијег укуса ако она има већу хранљиву вредност. С друге стране, чешће ће одабрати малу и сигурну награду него већу награду повезану са опасношћу.

Та процена, међутим, мења се када су гладне или под стресом.

Истраживања показују и да мушице које нису под стресом лакше прилазе неодређеном или непознатом стимулусу како би га испитале, док су оне изложене стресу склоније избегавању ризика.

Слично је и код људи. Наше одлуке не зависе само од чињеница које имамо пред собом. Глад, умор, страх, стрес или претходна искуства могу знатно да промене начин на који процењујемо ризик.

Интуиција зато није нужно супротност рационалном одлучивању. Она може да представља резултат мноштва ситних искустава и запажања које је мозак прикупио, чак и када нисмо потпуно свесни како смо до неког закључка дошли.

Истраживања понашања инсеката тако показују да за добру одлуку није увек потребно више анализе. Понекад је важније оставити више могућности отвореним, омогућити различитим ставовима да се сучеле, направити паузу пре коначног избора и водити рачуна о томе у каквом стању одлуку доносимо.

У том смислу, чак и животиње са мозгом мањим од зрна мака могу да понуде прилично корисне лекције људима.