Деца и обавезе – како децу мотивисати да учествују у кућним пословима

Не постоји један строго одређен узраст у којем дете треба укључити у кућне послове. То зависи од његовог развоја и способности да разуме шта се од њега очекује. Ипак, оквирно, период од треће или четврте године може да буде добар тренутак за почетак, наглашава психотерапеуткиња Јована Стојковић, гошћа Јутарњег програма.

То не значи да трогодишњак треба да добије сложене задатке. Најбоље је почети од једноставних радњи које дете може да изврши само – да покупи играчке, однесе обућу на место или врати неку ствар тамо где припада.

Касније, око пете или шесте године, обавезе могу да се прошире на поспремање кревета и радног стола. Важно је, међутим, да родитељи не очекују да дете све уради савршено.

„Често то дете мало неће урадити баш адекватно тај посао, али негде избећи критику и оно минимално што је урађено, похвалити“, истиче психотерапеуткиња.

Уколико дете жели да помогне у пословима који за њега још нису примерени, и ту се може пронаћи решење. Ако родитељ поставља сто, дете може добити пластични дечји прибор, како би безбедно учествовало у тој активности.

Одговорност гради и осећај важности

Када дете има своју улогу у породици, оно постепено развија осећај одговорности, али и осећај да је важно и да доприноси заједници у којој живи.

„Самим тим и дете онда добија тај осећај важности. И да може и није негде остављено по страни“, напомиње Стојковићева.

У томе, додаје, не би требало правити разлику између дечака и девојчица. Иако се и даље дешава да девојчице од најранијег узраста чешће буду укључене у кућне послове, одговорност за функционисање дома треба да буде заједничка.

Дете тако кроз свакодневне активности постепено гради дисциплину и уредност, али и учи да постоје обавезе које не зависе од тога да ли му се у том тренутку нешто ради.

Договор уместо сталног наређивања

Увођење дисциплине не значи да родитељ мора да буде строг и да сваку обавезу претвори у наредбу. Посебно са одрастањем детета, а нарочито у ранијем пубертету и адолесценцији, појављује се потреба за већом самосталношћу, али и за тестирањем граница.

„Дететова улога и јесте негде да пробија границе, да одлаже“, наводи Јована Стојковић.

Зато може да помогне договор. Уместо да родитељ одређује тачан тренутак када играчке морају да буду склоњене, дете може да изабере када ће то учинити – после ручка или пре ручка.

„И онда дете самим тим само себи да реч, да ће то бити после ручка, и онда негде можемо заједничким снагама кренути.“

На тај начин дете не добија само обавезу, већ учи и да преузме одговорност за договор који је само направило.

Сладолед није награда за сваку обавезу

Једно од честих питања родитеља јесте да ли дете треба мотивисати наградом. Реченица попут: „Ако покупиш играчке, добићеш сладолед“, може краткорочно да буде ефикасна, али није добро да такав модел постане правило.

„Није пожељно свакако после сваке радње, да кажем, добре радње, наградити. Просто, онда негде подмићујемо, константно поткрепљујемо то нешто“, објашњава Стојковићева.

Уместо материјалне награде, важније је похвалити труд и приметити оно што је дете урадило.

„Веома је добро, на пример, на крају дана да похвалимо дете и да кажемо: ‘Зато што си ми данас помогао, видим да си се потрудио’. И то је битно.“

Таква похвала је важна и онда када задатак није у потпуности завршен. Дете тако добија поруку да се вреднују труд и напредак, а не само коначан резултат.

Када родитељ, из журбе, уради све уместо детета

Једна од грешака коју родитељи често праве јесте да немају довољно стрпљења. У жељи да се нешто што пре заврши, они преузимају дететову обавезу.

„Иако сам терапеут, увек кажем: ‘У кући сам родитељ’. И неке грешке које сви ми правимо је, на пример, да немамо стрпљења.“

Пример је припрема за школу. Родитељу је лакше да сам спакује дететове ствари него да чека да дете то уради, провери да ли је нешто заборавило и евентуално му помогне.

Слично се дешава и са школским или ликовним задацима када родитељ, јер дете није завршило на време, каже: „Дај ми да ја то завршим“.

„И ми узимамо од детета његову улогу, што апсолутно није добро.“

Ако се то понавља, дете може да стекне утисак да није способно да нешто уради само.

„Уколико то урадимо, па готово три пута узастопно, дете ће већ почети да добија уверење да оно то не ради добро, или да није способно. И тако се развија та научена беспомоћност.“

Због тога је важно да родитељ понекад прихвати да ће дете нешто урадити спорије, несавршено или другачије него што би то урадио одрастао човек. Управо кроз те покушаје оно стиче самосталност.

Деца „читају“ и оно што не кажемо

Колико пута треба поновити исту ствар? Нема универзалног одговора, али стално понављање исте наредбе није нужно најефикаснији начин.

„Деца су јако добри читачи наше невербалне комуникације, тако да можда није ни битно колико пута кажемо.“

Дете врло брзо препознаје тон гласа, израз лица и став родитеља. Некада је довољан и само поглед.

Стојковићева указује и на то да деца често различито реагују на мајку и оца, нарочито када један родитељ проводи знатно више времена са њима.

„Дефинитивно је да код маме имају много веће попуштање граница, али мајка је некако та која је много више у кући.“

Због тога мајке понекад имају утисак да их деца не слушају, док је заправо могуће да су оне једноставно чешће присутне и да самим тим више учествују у свакодневним ситуацијама у којима треба поставити границе.

Родитељи морају да буду тим

Различити приступи мајке и оца могу да створе додатне проблеме. Један родитељ може бити попустљивији, док је други строжи, па дете временом научи код кога може да помери границу.

Према речима Јоване Стојковић, решење није у моделу „доброг и лошег полицајца“, већ у разговору родитеља и договору око правила.

Посебно је важно узети у обзир количину времена коју сваки родитељ проводи са дететом.

„Сигурна сам да се дете не понаша исто уколико родитељ проводи са њим четири сата или га виђа по цео дан.“

Дете које једног родитеља виђа само повремено може имати потпуно другачији однос према границама.

„Некада дете ни не сме да се супротстави родитељу кога има, што би рекли онако жаргонски, ‘на кашичицу’, јер и то мало што ће да се супротстави, плаши се да ће и ту малу пажњу коју има, изгубити.“

То се, како наводи психотерапеуткиња, често дешава и код раздвојених родитеља. Зато је, без обзира на породичне околности, важно да дете има јасне и предвидиве границе, али и осећај да је вољено, прихваћено и да има своје место у породици.