Како је човек мењао своја чула: Шта смо током еволуције изгубили, а шта добили

Еволуција човека није само прича о већем мозгу, усправном ходу и употреби алата. Мењало се и оно чиме смо свет непосредно доживљавали, мирис, вид, укус, слух и додир. Али те промене нису имале један смер.

Један од најбоље документованих примера јесте чуло мириса. Људски геном садржи велики број гена за олфакторне рецепторе, али је значајан део њих током еволуције изгубио функцију.

У студији објављеној у часопису PLOS ONE истраживачи су навели да савремени човек има 853 гена за олфакторне рецепторе, од којих је 55 одсто изгубило функцију.

Поређење са геномима неандерталаца и денисоваца показало је да су и код тих изумрлих људских сродника постојале бројне промене у репертоару функционалних рецептора.

То је један од разлога због којих је дуго постојала слика човека као животиње која се током еволуције све више ослањала на вид, а све мање на мирис. Али та слика је превише једноставна.

Мирис је изгубио део генетичког репертоара, али човек није остао без оштрог њуха
Губитак функције одређених гена за рецепторе не значи да је човек изгубио способност да добро мирише.

Џон Мекган, неуронаучник са Универзитета Ратгерс, у раду објављеном у часопису Science је оспорио дуго прихваћену представу о људском „лошем“ њуху. Његов је да људи имају изванредне олфакторне способности.

Мекган наводи да људи могу да открију и разликују изузетно велики број мириса, да су за поједине мирисне супстанце осетљивији од глодара и паса и да могу да прате мирисне трагове. Самим тим, тврдња да је људски њух као последица еволуције постао просто „лош“ није научно одржива.

Важно је, међутим, разликовати две ствари: број функционалних рецептора и стварну способност целог чулног система. Олфакторни систем није једноставан механизам у коме већи број функционалних гена аутоматски значи и бољи њух. Један мирис може да активира више рецептора, а један рецептор може да реагује на више различитих мирисних молекула.

Због тога промена у једном делу генетичког репертоара не може сама по себи да нам каже колико је добро неки човек или људска врста могла да осети одређени мирис.

Промене у више праваца

Поређење са неандерталцима и денисовцима то додатно показује. Истраживачи су у њиховим геномима пронашли рецепторе који су код савремених људи нефункционални, али и обрнуте случајеве: рецепторе који су код савременог човека нефункционални, а код неких архаичних људских група очувани.

То значи да су се промене дешавале у више праваца, а не по једној правој линији од „бољег“ ка „лошијем“ чулу. Аутори студије притом наглашавају да је повезивање конкретног губитка гена са стварном перцепцијом мириса код изумрлих људских врста и даље тешко.

Зато је прецизније рећи да се током еволуције мењала генетичка архитектура људског њуха, него да је човек једноставно престао добро да мирише.

Још занимљивију слику донело је истраживање објављено 2025. године у часопису Nature Ecology & Evolution. Хаи Чи и сарадници анализирали су визуелне и олфакторне рецепторе, као и повезане неуроанатомске особине код великог броја савремених примата.

Резултати показују различите еволутивне путеве: код раних хаплорина дошло је до промена визуелне осетљивости које су, према моделима аутора, побољшале вид при јачем светлу, док су се код олфакторних рецептора мењале карактеристике њихове осетљивости.

Аутори своје резултате не тумаче као једноставну „трговину“ у којој је једно чуло морало да буде ослабљено да би друго ојачало. Они говоре о сензорној „reallocation“, односно „прерасподели“, која боље описује сложене промене у различитим приматским линијама.

Када је вид постао важнији, мирис није једноставно нестао

Овде се види зашто је прича о „губитку оштрине чула“ опасна ако се исприча превише једноставно.

Истраживање из 2025. године показује да су се у еволуцији раних хаплорина промениле особине визуелних пигмената, укључујући прелаз са осетљивости на ултраљубичасту ка осетљивости на љубичасти део спектра.

Код антропоида су, према резултатима студије, убрзане и одређене реакције родопсина, што је могло да повећа визуелну оштрину при јачем осветљењу.

Истовремено, код других приматских линија очувана је осетљивија визија при слабом светлу, уз функционалне промене олфакторних рецептора.

Суштина је важна: чуло није „боље“ или „горе“ само по себи, његова вредност зависи од услова у којима организам живи.

И код људи постоје јасни трагови такве промене. Губитак функције дела олфакторних рецептора може се посматрати као последица еволутивних промена у селекционом притиску на поједине компоненте система мириса.

Али за сваки појединачни ген не можемо поуздано да кажемо зашто је изгубио функцију. Код изумрлих врста, још мање можемо директно да реконструишемо како је та промена утицала на њихов стварни доживљај мириса.

Сличан опрез потребан је и код других чула. Генетичке промене у рецепторима укуса постоје, али из њих не следи једноставна прича да су људи током еволуције „изгубили укус“.

Еволутивни репертоари рецептора мењају се различитим брзинама и у различитим линијама, у зависности од екологије и начина живота.

Зато је најтачнији опис људске сензорне еволуције мање драматичан, али научно занимљивији: наши преци нису само губили чула, мењали су своје сензорне системе како су се мењали њихово окружење, исхрана, начин кретања и понашање.

Најчвршћи генетички доказ за губитак функције односи се на велики број олфакторних рецептора. Али чак ни ту резултат није нестанак способности, већ промена њеног генетичког репертоара.

Новија истраживања примата зато све мање подржавају слику еволуције као сталног „отупљивања“ човека. Пре се ради о томе да су различите сензорне способности добијале различиту тежину и другачија подешавања.