Од Содоме до данас: љубав, секс и друштвене норме

Млади Леонардо да Винчи је имао 24 године када је доспео под лупу моралне полиције кнежевине Фиренце. Било је 1476. године: Неко га је анонимно оптужио да је имао „непримерене“ односе са младићем од 17 година који се проституисао. Због недостатка доказа, оптужба је одбачена. Да је Леонардо волео мушкарце, потврђују извори из оног времена. Посебно му је био драг његов ученик, 28 година млађи Ђан Ђакомо Капроти, познат као „Салаи“ (ђаволчић), са којим је годинама живео под истим кровом.

Како је писао Леонардов први биограф Ђорђо Вазари 1550. године, сликар је у том лепом младићу налазио „необично задовољство“ – што је индиректан опис за то да је Да Винчи био хомосексуалац.

Пре неколико година, италијански историчари уметности тврдили су да су пронашли доказ да чувена Мона Лиза не приказује Лизу дел Ђокондо, жену једног фирентинског трговца, већ управо поменутог Капротија. Он је више пута позирао Да Винчију, а сличност је, према истраживачима, неспорна. Такође, у очима Мона Лизе наводно се могу видети слова L и S (за Леонардо и Салаи), а нежне речи "mon salai" могу се прочитати као анаграм „Мона Лиза“.

У Паризу, у Лувру, где се налази славна слика, не придаје се много значаја тој теорији. Да ли је тачна? Ту тајну су Да Винчи и његов сапутник понели са собом у гроб. Њих двојица су живели у доба ренесансе, када су, и даље под будним оком цркве, делимично поново оживели идеали античког доба – укључујући и отворенији поглед на уметност, знање и љубав.

Облици љубави у античко доба

Jер, у античко доба су сви облици љубави били прихваћени – али пре свега за мушкарце из владајућег слоја друштва. Тако је међу мушкарцима било уобичајено да поред супруге имају и младића за уживање.

На острву Крит, законодавац је, према речима старогрчког филозофа Аристотела (384–322. п.н.е), смислио посебан начин контроле рађања: „љубав према младићима“. Старији мушкарци узимали су младиће у свој дом како би их образовали.

„Од млађег се тада очекивала и сексуална наклоност, што друштво није сматрало срамотним“, објашњава историчар књижевности Дино Хајкер, аутор књиге Светска историја квирности.

Римски цар Хадријан био је толико неутешан због смрти свог вољеног Антиноја да га је постхумно прогласио богом и дао да се у његову част направе бројне статуе и светилишта.

У античко доба, дакле, није било ништа спорно у томе да мушкарац спава са другим мушкарцима или младићима, „али, само када је имао активну улогу“, каже Хајкер.

„Пенетрирани, дакле онај који је био у подређеној улози, сматран је мекушцем и био је друштвено презрен“. У Римском царству, политичким противницима се често приписивала пасивна сексуална улога, јер се тиме директно нарушавала њихова част.

Љубав жене према жени такође је била позната. На острву Лезбос, грчка песникиња Сафо у својим стиховима величала је лепоту женског тела.

Узори за различите облике љубави налазили су се и међу боговима. На првом месту у лику врховног бога Зевса – који се претварао у жене, животиње, па чак и у облак, како би се упустио у љубавне играрије с објектом своје чежње.

Библијски град Содом као извор греха

Са ширењем хришћанства престала је толеранција према истополној љубави. „Када већина дефинише шта је нормално, а шта ненормално, и када се бинарни родни модел прогласи нормом, онда мањина која осећа другачије има тежак положај“, каже Дино Хајкер. У својој књизи он пише о делом драконским казнама које су очекивале хомосексуалне, небинарне или трансродне особе које су се упуштале у „противприродне“ праксе.

Бивали су оковани, каменовани, кастрирани или спаљивани на ломачи – позивајући се на Библију, према којој је Бог уништио градове Содом и Гомору због њихове грешности. Појам „содомија“ се дуго користио као синоним за хомосексуалност. Ова библијска прича, каже Хајкер, „послужила је као оправдање за вековно стигматизовање другачијих људи“.

Бискуп и бенедиктински монах Петар Дамијани (1006–1072), један од најутицајнијих црквених људи 11. века, био је уверен да содомија настаје под утицајем ђавола и жестоко је нападао разврат – и то и у манастирима: „противприродни порок шири се као канцер међу свештенством и бесни као крволочна звер у Христовом стаду“.

Шпански конквистадор Васко Нуњес де Балбоа 1512. је у Латинској Америци наредио да његови пси растргну домороце јер су, како је тврдио, „починили страшан грех содомије“.

На Далеком истоку у то доба, код самураја у Јапану и на кинеском царском двору, хомосексуалност је била много опуштеније прихваћена – љубав међу мушкарцима била је распрострањена. Тако је језуита Франциско де Хавијер 1549. записао: „Будистички свештеници непрестано чине злочине против природе и то чак ни не поричу, већ то отворено признају“.

Неке познате личности кроз историју

У каснијим вековима и у савременом добу, увек је било познатих квир личности – па и међу крунисаним главама.

Регенткиња једне од тада најмоћнијих протестантских земаља на свету Кристина од Шведске (1626–1689) није крила да воли жене и да не жели ни да се уда ни да има потомке. Њени савременици су Кристину сматрали хермафродитом. Добровољно је абдицирала и отишла у Италију. Након њене смрти, извршена је обдукција – била је жена.

Краљица Ана владала је Великом Британијом од 1702. до 1714. Иако је била удата, њено срце припадало је Сари Черчил, из породице предака Винстона Черчила. Њихова међусобна наклоност добро је документована у љубавним писмима. Када је краљица одлучила да прекине везу, Черчилова је проширила гласине о краљичиној сексуалности. Њихова прича екранизована је у филму The Favourite.

Енглеска властелинка Ане Листер (1791–1840) оставила је за собом дневник који је 2011. уврштен на листу Унесковог светског документарног наслеђа. „То је 26 томова у којима детаљно пише о лезбијском сексу и својим везама са женама“, каже Дино Хајкер.

Листерова је развила сопствени тајни код како нико неовлашћен не би могао да прочита њена признања. Тек 1930. године тај код је успешно дешифрован. У селу често су је називали „Џентлмен Џек“, али су је углавном остављали на миру. Забелешке Ане Листер имале су велики утицај на правац британских родних студија и историју жена.

Хајкер у књизи наводи и ирске пелмкиње Елеонору Батлер и Сару Понсонби, које су око 1780. побегле у забачену долину у Велсу и тамо заједно живеле више од 50 година.

На самом почетку  20. века, лорд Алфред Даглас био је дугогодишњи љубавник ирског песника Оскара Вајлда који је био ожењен и имао два сина.

Дагласов отац, маркиз од Квинсберија, презирао је њихову везу и оптужио Оскара Вајлда за содомију, због чега је Валд касније завршио у затвору и умро изолован и сиромашан са 45 година. Даглас се оженио, прешао у католике и јавно се одрекао хомосексуалности.

Умберто Други био је последњи краљ Италије. Фашистичке новине су га крајем 1943. године јавно означиле као хомосексуалца, како би га дискредитовале, што је изазвало велики одјек у јавности. Након рата, накратко је поново постао краљ, све до 1946. године.

Трећи пол

Било да су у питању маху са Тахитија, муше из народа Запотека у Мексику, хиџре у Индији или лхамане међу северноамеричким Зунијима – сви они се већ хиљадама година не осећају ни као мушкарци ни као жене, већ припадају трећем полу.

„Раније је постојала много већа разноликост него што данашње сужавање на бинарни модел пола допушта да се замисли“, каже Дино Хајкер. „Зунији, на пример, нису сматрали да је пол урођен, већ су га видели као друштвену творевину“.

У Немачкој се данас овај трећи пол назива „различит“ (divers). „Мислим да су квир особе у Немачкој избориле невероватно много слободног простора. О томе су раније генерације могле само да сањају“, каже Хајкер.

„Тек 1994. коначно је из Кривичног закона избачен параграф 175 који је криминализовао сексуалне односе између мушкараца, постоји брак за све и сексуална дискриминација може се пријавити“.

И ту долази велико „али“: оно што је постигнуто мора се и штитити, јер постоје покушаји да се „сат врати уназад“, у Немачкој, али и у другим државама .