Шта магија открива о нашем уму – и како мађионичари понекад сами себе преваре

Наука о магији је израсла у озбиљно поље проучавања, показујући нам колико непоуздана може бити наша интуиција и самоперцепција. Међутим, нова студија показује да мађионичари можда греше у вези са тим зашто њихови трикови функционишу.

Од психологије и вештачке интелигенције до образовања и менталног здравља, магија инспирише нове приступе неким од највећих изазова данашњице. Данас се научници и мађионичари удружују, доносећи вештине у лабораторију како би открили изненађујуће истине о томе како мислимо, видимо и понашамо се.

На пример, погрешно усмеравање пажње је кључни принцип који се користи за манипулацију оним што видимо, а научна истраживања о скретању пажње показују колико лако наша пажња може бити отета. Друге технике, попут „навођења“, укључују суптилне начине усмеравања наших одлука, а да тога чак нисмо свесни. Ове илузије откривају јаз између онога чега мислимо да смо свесни и онога што се заправо дешава у нашим главама.

Мађионичари су мајстори контроле ума – користе технике попут погрешног усмеравања како би усмерили вашу пажњу на једну ствар док нешто друго промакне незапажено. Узмимо за пример енглеског илузионисту Дерена Брауна. Он тврди да вас, уз праву комбинацију гестова и фраза, може навести да помислите на карту коју је већ предвидео. Звучи лудо, зар не?

Према истраживањима, ово заправо функционише. Не баш у 100 одсто случајева, али у око 20. То можда не звучи много, али ако узмемо у обзир да је шанса да се насумично именује одређена карта из шпила је мања од 2%, а још је нижа ако узмемо у обзир пристрасности (као што су људи који често бирају аса пика). Дакле, повећање те шансе десет пута је прилично импресивно.

Шта нам ово говори? Да су наше одлуке – шта бирамо, шта примећујемо – у великој мери под утицајем онога што се дешава око нас, чак и ако немамо појма да се то дешава.

И ово се не односи само на магију. На пример, док обављате недељну куповину, можда мислите да бирате своју омиљену марку тоалет папира јер је најбоља. Али истраживања показују да људи често бирају оно што је постављено у висини очију или у средини полице. Супермаркети то знају. Зато најпрофитабилнији производи добијају главни простор на полицама – да нежно (али снажно) утичу на ваше изборе.

Волимо да верујемо да смо рационални мислиоци. Али истина је да нас често воде невидљиве руке – и то не само мађионичареве.
Мађионичари су допирали до тајни људског ума много пре него што су их научници сустигли. Деценијама су користили интуицију да би створили трикове који савршено играју на нашим менталним слепим тачкама. Али чак и искусни професионалци могу бити преварени сопственим претпоставкама.

Ево једног упечатљивог примера: у свету магије, уобичајено је веровање да ако гледалац наглас изговори карту (као што је „Дама срце“), тај избор је слободнији и мање под утицајем мађионичара него да је гледалац физички изабрао карту из шпила који мађионичар држи. Звучи разумно, зар не? Осим што је – супротно.

Радња наспрам мисли

У недавној студији Радослава Винче и проф. Густава куна, двојице психолога са универзитета у Ланкастеру и Плимуту, интервјуисано је скоро 140 људи након што су учествовали у магичном трику где су или именовали или физички изабрали карту. У просеку, људи су се осећали више контролисано када су физички изабрали карту, а мање под утицајем мађионичара – упркос ономе што магичарска заједница може очекивати.

Ови налази откривају нешто фасцинантно: наш осећај контроле је подељен. Осећамо више власништва над нашим поступцима – оним што радимо – него над нашим мислима. Другим речима, више верујемо својим рукама него својој глави.

Али ту није крај. Још једно дугогодишње веровање међу мађионичарима јесте да трик изгледа невероватније и импресивније – и ствара јачи емоционални утисак – када се деси у рукама гледаоца.

Ако карта магично замени места са другом док је држите, то би требало да нас више одушеви него ако се исти трик деси, рецимо, испод кутије на столу.

Изненађујуће, истраживање то не потврђује. У истраживању, учесницима су приказане две верзије истог трика – у једној верзији, слободно изабрана карта се мењала у рукама учесника, док се у другој верзији карта мењала испод кутије.

Открили смо да се реакције људи на ову врсту трика нису значајно мењале у зависности од тога где се догодио. Без обзира да ли су карте замениле места у њиховим рукама или испод кутије, њихов осећај запањености је био исти. Једина разлика? Када се то догодило у њиховим рукама, осећали су се збуњеније – али не и запањеније.

Зашто? Истраживачи претпостављају да је то зато што је сам трик, баш као и многи други, већ препун емоционалног набоја. Без обзира где се магија одвија, ефекат је и даље запањујући. Дакле, испоставља се да „где“ није толико важно колико су мађионичари мислили. „Шта“ – немогућност ефекта – је оно што заиста оставља људе запањеним.

Чак и са годинама искуства, наша перцепција нас и даље може одвести на странпутицу. Зато је толико важно да тестирамо своје претпоставке – не само да верујемо својој интуицији. Магија нам даје снажан подсетник на ово тако што наше менталне пречице претвара у тренутке изненађења.

И ова лекција иде далеко даље од карташких трикова. У свакодневном животу свако од нас има одређене ставове и претпоставке – о људима, ситуацијама, чак и о себи – које се могу чинити истинитим, али су изграђене на климавом тлу. Понекад је то само безопасна грешка. У другим случајевима, то може довести до стереотипа, неспоразума или пропуштених прилика.

Зато, следећи пут када се ухватите како доносите исхитрену процену, застаните и запитајте се: Колико сам заиста сигуран? Мало радозналости би вас могло спасити од незгодног тренутка – или чак помоћи да се повежете са неким кога бисте иначе можда одбацили.
Јер ако нас магија нечему учи, то је ово: ум је пун изненађења – и све нас је мало лакше преварити него што бисмо желели да признамо.