Зашто се држимо за руке

Држање за руке има значајан утицај на наше емоционално стање, посебно када се држимо за руке са вољеном особом. Може помоћи у снижавању крвног притиска, смањењу болова и ублажавању последица стреса. Експеримент из 2021. потврдио је умирујући ефекат држања супружника за руку док су гледали сцене из хорор филмова попут Знам шта сте радили прошлог лета.

Овај једноставан гест може ограничити утицај стреса на наш аутономни нервни систем, који регулише несвесне телесне функције као што је ширење зеница. Када људи осећају да су угрожени, држање вољене особе за руке смирује делове мозга одговорне за будност и емоционалну реакцију.

Али истраживање такође указује на нешто много дубље о нашој потреби за везаношћу.

„Ако заиста разумете држање за руке – шта је то и какве ефекте производи – почињете да разумете скоро сваки аспект тога шта значи бити људско биће“, наводи Џејмс Коун, клинички психолог и директор Лабораторија за афективну неуронауку на Универзитету у Вирџинији. „Оно изражава све оно што смо једни другима.“

Шта су показали експерименти

Коун и његов тим су спровели неколико експеримената о ефектима држања за руке. Први сет укључивао је 16 удатих жена које су стављене на МР скенир мозга и речено им је да ће доживети мањи струјни удар. Скенирање мозга показало је да када су жене држале за руку непознату особу, то је им је смањило стрес.

Али ефекат је био још израженији када су држале своје мужеве за руку. Нарочито је био важан и квалитет односа. Предност држања за руке била је најјача међу женама са највишим резултатима на тестовима квалитета брака. Касније студије су показале смањење стреса у другим врстама веза, укључујући људе који су само излазили или су били само пријатељи.

Према Коуну, налази указују да држање за руке заправо помаже мозгу да олакша посао суочавања са стресом. Дакле, када пружите руку и држите вољену особу у тешком тренутку, то је као да делите терет са њом.

Зашто се људи држе за руке?

Током експеримената, Коун и његов тим су наилазили на чудан налаз. Емоционална регулација је успостављана у реонима којима је управљао префронтални кортекс. То је део мозга који нам помаже да контролишемо своје инстинкте и видимо разлог – говорећи нам: „Опусти се, то је само филм!“ када гледате хорор филм, на пример, објашњава Коун.

Тим научника је претпоставио да би држање за руку блиске особе изазвало повећање активности у префронталном кортексу како се испитаник опуштао и осећао сигурније. Са више активности у префронталном кортексу, мислили су да ће бити мања емоционална активност – попут оне која је укључена у страх или анксиозност – у другим деловима мозга.

Али то се није догодило.

Када су се парови држали за руке, Коун је приметио смањење у свим емоционалним регионима мозга као што је и очекивао. Међутим, у експерименту за експериментом, није било повезаног повећања активности префронталног кортекса – уместо тога, дошло је до смањења.

Шта се дешавало?

У почетку, Коун није могао да објасни који је део мозга одговоран за ублажавање стреса учесника када су се држали за руке. Као да су људи вадили грицкалице из аутомата, а да нису убацили новац.

Коначно, дошао је до новог закључка: Шта ако би вратио основно и експериментално стање уназад? Можда мозак није схватио држање за руке као нешто ново што је додао основној линији да је сам. Шта ако се наша неуропсихолошка основа осећала повезаном са неким? Можда је осећај усамљености све време утицао на ова одстипања – оно које би захтевало метаболички скуп за активацију нашег префронталног кортекса да би се изборио.

„Људском мозгу свет представља низ проблема које треба решити“, рекао је Коун. „И испоставило се да му је највећи проблем бити сам."

Он је ову појаву назвао теоријом друштвене основе: Идеја је да људски мозак очекује постојање веза и међузависности јер су му без њих светски проблеми огромни и мора да уложи много више физиолошких и психолошких напора. Али када знамо да нисмо сами – као што се преноси кроз држање за руке – то је као да можемо приступити грицкалицама из аутомата без пара.

Сложеност људске руке

Руке су један од кључних начина на који истражујемо свет од тренутка када се родимо – и то са добрим разлогом. Новорођене бебе су кратковиде (не могу да виде даље од неколико центиметара од свог лица) и такође не могу да разликују боје. Али наше руке – чак и пре него што развијемо било какву моторичку вештину – могу да обрађују сензорне информације када додирују објекте око нас.

Наши дланови су мали део укупне површине наше коже, али они држе око 15 процената наших тактилних нервних влакана. Због те невероватно велике нервне густине, наше руке могу да разазнају безброј стимуланса које свет нуди: топли колачић, мекано крзно штенета или хладне капи кише.

Такође, дланови, а посебно врхови прстију, садрже посебне нервне завршетке зване Мајснерово тело. Они дају длановима моћ да реагују на најфинији додир чак и на дубини мањој од 10 микрометара – или отприлике ширине нити паукове мреже. Они омогућавају нашим рукама да обрађују Брајеву азбуку и разлог су зашто одмах осетимо да нешто клизи како бисмо могли да стегнемо стисак.

Користимо додир и да бисмо саопштили своја осећања. Студија из 2009. посматрала је 124 пара странаца: један је имао повез преко очију, а други је замољен да пренесе емоцију другом једноставним додиром. Учесници су били у стању да препознају – а да никада нису чули или видели другу особу – емоције као што су захвалност, гађење, срећа и страх. У недавној студији са Универзитета у Лондону, учесници су били у стању да тачно идентификују емоције друге особе само гледањем у руке, а да им не виде лице.

Зато немојте оклевати да пружите руку некоме у невољу – јер је очигледно да смо умрежени за тако нешто.