Лондонски „Гардијан“: Кафана у Србији је место где ће поштар сигурно да те нађе

„Људи овде играју на столовима. Добро дошли у кафану”, почиње ауторка причу о српским кафанама у које „људи долазе на доручак пре посла, где породице приређују свадбе и прославе, где се склапају или раскидају послови и везе, а где неки своју тугу утапају у мраку...“ Преносимо део чланка објављен у лондонском дневнику.

Кафана има толико велику улогу у свакодневном животу људи да се дешава да пријатељи, или рецимо поштар, у њих одлазе како би некога пронашли, уместо да оду до његове куће или стана.

Нажалост, многе традиционалне кафане су затворене током 2000-их, међутим, попут британских пабова који се боре тако што се окрећу гастрономији, кафане су прилагодиле своју понуду, најављујући већу посвећеност кулинарском умећу.

Дан почињем доручком у најстаријој градској кафани „?“ (Знак питања) која је започела свој живот у 16. веку као османска кафана. Удобан ресторан у ниској згради налази се наспрам једне од најстаријих београдских цркава.

Оснивачи су упали у невоље јер су локал најпре назвали „Кафана поред цркве“, па су залепили „?“ и – то се никада није променило. Седећи за ниским софра столовима, добијам печену турску кафу праћену љутом ракијом – наводно кључном за балканску дуговечност. После овога следе омлети и пите са сиром, мекани хлеб, пржени уштипци од теста и димљено месо.

Османски стил кафане само је један од показатеља тог утицаја који се види на улицама Београда где се спајају исток и запад. Ту су и китњасто украшене фасаде у стилу сецесије и неокласицизма, као и блокови из комунистичког доба. Кафане су, такође, еволуирале у три карактеристична стила.

Неке су оријентисане ка истоку, са богатом балканском кухињом и бучним трубачким оркестрима. Други су у аустроугарском стилу, служе се јела попут гулаша, уз жичане инструменте и хармонике, а у скорије време, појавиле су се кафане у стилу ноћних клубова, које традиционалну музику мењају турбофолком и привлаче млађу публику.

Сада истражујем Скадарлију, калдрмисану улицу која је боемска четврт града. Овде су кафане биле дом песника, уметника и певача, који су црпели инспирацију из живахних ликова које су сретали. Један од легенди био је певач у ресторану „Два јелена“ Тома Здравковић. Видео-снимци из 1980-их га приказују како лута од стола до стола опкољен димом цигарета и окружен обожаваоцима. Сада је изливен у бронзи као кип на Скадарлији, а људи му полажу цвеће и цигарете пред ноге.

На обилан ручак одлазимо у оближњу Српску кафану, омиљено место за глумце суседног позоришта – Атеље 212.

Једем са својим домаћинима сочне ћевапе и јела са роштиља натопљене кајмаком који служе старији конобари у безвременским белим кошуљама и црним прслуцима. Српска кухиња је усмерена на месо, али су доступне вегетаријанске опције као што су печени кисели купус, паприка на жару и укусне супе. Дезерт је мешавина босанског, турског и средњоевропског: колачи пуњени орасима у сирупу, печене јабуке.

После овога, потребна ми је шетња кроз Ташмајдански парк. Како се ноћ спушта, кафана се поново трансформише. Засијају лампе а музика се све јаче чује. Када у једном локалну музичари заврше, а желите још музике, упутите се у једну од новијих „турбофолк кафана“.

Улазим степеништем у једну од њих где познати локални музичар свира на електричној виолини. Људи обасипају његов пратећи оркестар новцем, што је можда чин разметања, али је у духу овдашње забаве.

Високоенергетски турбофолк ритмови ме терају да плешем до касних сати. Једини могући лек следећег дана је – ракија за доручак.