Пачукоси не умиру – елеганција мексичке супкултуре која је пркосила америчком мејнстриму

Посебну пачуко супкултуру неговали су потомци мексичких имиграната и староседелаца чије су панталоне високог струка, дуге јакне, помпадур фризуре, истакнуте тетоваже и шпанско-енглески сленг били пркосна побуна против доминантне америчке културе која их је маргинализовала још од тридесетих година прошлог века. Америчка војска није их регрутовала за учешће у Другом светском рату, а медији су их приказивали као гангстере и малолетне преступнике, таман онако како их и ми данас, захваљујући америчким филмовима 20. века – препознајемо и памтимо. А заправо – ко су пачукоси?

Њихова необична одела, тетоваже и сленг били су побуна против мејнстрим америчког друштва које их је маргинализовало. Пачукоси су били покрет омладинских група америчких Мексиканаца касних тридесетих година прошлог века са седиштем у источном Лос Анђелесу, који се касније проширио на друге америчке градове дуж америчко-мексичке границе.

Уз елегантна одела иду ципеле јарких боја и шешир широког обода са перјем, сат са ланчићем, трегери.

„Ја сам пачуко по крви. Мој отац је био пачуко, и мој деда. Оно што је у мом орману није ношња, то је начин живота и култура која се преноси генерацијама“, рекао је Хосе де ла Роса, који живи у Мексико Ситију и у кући испред које је паркиран „доџ“ из педесетих.

Посебна пачуко супкултура се састојала од потомака мексичких имиграната чије су панталоне високог струка, дуге јакне, помпадур фризуре, истакнуте тетоваже и шпанско-енглески сленг били пркосна побуна против доминантне америчке културе која их је маргинализовала.

Америчка војска није их регрутовала за учешће у Другом светском рату, а медији су их приказивали као гангстере и малолетне преступнике, таман онако како их и ми данас, захваљујући америчким филмовима 20. века – препознајемо и памтимо. А заправо, ко су пачукоси?

Пачукоси су били инспирисани другим историјски дискриминисаним групама – посебно црнцима из кварта Харлем у Њујорку.

Попут џеза у Харлему тридесетих и четрдесетих, пачуко-имиџ подразумевао је музику у ритму мамба, самбе, ча-ча-ча…

Током година, многи пачукоси који живе у САД вратили су се у Мексико. И док пачукоси више не представљају групу својеврсних побуњеника, њих неколико стотона „старе пачуко школе“ у Мексико Ситију, Тихуани и Лос Анђелесу и даље настављају традицију која подразумева елеганцију и истицање достојанства и мексичког поноса.

Данас посетиоци Мексико Ситија могу да виде модерне пачукосе који се сваке суботе окупљају у Парку де ла Сјудадела да би плесали на јавном месту. Састају се уторком и у Салону Лос Анђелеса, најстаријој плесној дворани у Мексику, која је отворена 1937.

„Наша култура ће преживети, никада неће умрети“, каже Де ла Роса пре него што је позвао једну даму да плеше с њим и додао: „Пачуко је елеганција, пачуко је достојанство. Пачуко живи и игра се наставља.“