Може ли емпатија да се научи у школи
Иницијатива „Маме су закон“ предложила је Влади да у школе уведе часове емпатије, по узору на Данску, где је то обавезан предмет. У свету постоје различити модели за развој емпатије код школске деце. Који би модел одговарао Србији и колико нам је потребан? Све су то питања о којима ћемо разговарати још дуго, после трагедије у ОШ „Владислав Рибникар".
Како да поштују друге и њихова осећања без осуде, да расту уз саосећање – деца у Данској, од 6. до 16. година, уче у школи на часу емпатије. Такав или сличан модел потребан је и Србији, сматрају у Иницијативи „Маме су закон" након што се, кажу, после два масовна убиства, видело да међу младима има оних који непримерено реагују на трагедију.
„Код нас би то могло да се уведе и у постојеће предмете као што су грађанско васпитање, веронаука, неки други изборни предмети, па чак и можда да се охрабре наставници да један час својих редовних предавања жртвују у корист емпатије, јер нису све околности у свим породицама једнаке. Тачно је да вероватно у већини наших породица се разговара, али има много оних у којима се не разговара због чега неки проблеми остају испод радара и нажалост ескалирају", каже Татјана Мацура из Иницијативе „Маме су закон“.
Такав приступ ученицима већ постоји у наставним плановима и програмима, одговарају нам саопштењем из Министарства просвете. Теме које код ученика унапређују ставове и вредности – попут физичког, репродуктивног, менталног здравља, спречавања насиља, проблема у адолесценцији, обрађују се, тврде, у оквиру обавезних, али и изборних предмета, ваннаставних активности.
„На пример, у готово свим програмима, истиче се да је један од најважнијих задатака наставе књижевности развијање емпатије код ученика, тиме што се од читалаца тражи да се ставе на место другога и да разумеју најразличитије особине и поступке ликова. У оквиру грађанског васпитања могућ је допринос развоју комуникације, емпатичности, осетљивости на различитост, на дискриминацију", наводе у Министарству просвете.
Да то није довољно сматрају у Фондацији „Образовање за Србију“. У таквом систему пажња је, кажу, усмерена на разред, уместо на појединца. Предлажу увођење менторства.
„На почетку школске године дете се упознаје са наставницима, учитељима и професорима и након првих шест недеља и утиска о људима који су око њега, дете се опредељује за једног од наставника за свог ментора, то обично буде наставник који детету даје одређену врсту сигурности, и поверења и постаје емотивни партнер у школи. Мислим да је битно развијати и социоемотивне компетенције наставника", рекла је др Светлана Белић Малинић из Фондације „Образовање за Србију".
Иако се у медијима највише говорило о деци која су након трагедије у ОШ „Владислав Рибникар" величала злочин или претила да ће учинити исто, деца која су у редовима стајала да одају пошту страдалим ученицима су неуповедиво бројнија.
„То нам говори да деца имају емпатију, људи имају емпатију, људи се рађају са тим. Не треба да се учи, треба да се подржава, не треба да се развија компетиција међу ученицима, и међу децом у вртићу и не знам шта. Не треба да се говори моја група, моја екипа, твоја група твоја екипа, па ћемо сад ми против вас, не знам да л' је фудбал или је математика", сматра школски психолог Жељко Машовић.
Сагласност, чини се, постоји о томе да нешто у образовању мора да се мења. Министарство поручује да је отворено за разговор и да ће размотрити све предлоге. До тада остаје да деца саосећање најпре спознају у кући.
Коментари