Неодољиви шарм самурајских тврђава

Угнежђени на узвишењима, оивичени пространим парковима или опкољени водама, широм Јапанског архипелага у тишини седе стари феудални замкови с магичним степенастим крововима украшеним митским створењима, који страним посетиоцима делују пре као егзотичне палате или на копну насукане лађе него војна упоришта.

Ти бисери средњовековног градитељства, стубови историје и миљеници фото-апарата су круна у богатој шкрињи културног блага које нуди Јапан – они фасцинирају и инспиришу не само архитекте, љубитеље ратничког сталежа самураја и знатижељнике опчињене варљивом, искричавом политиком феудалног доба, већ и мислиоце, песнике и сликаре.

Њихов шарм, лепота и достојанство данас готово чине незамисливим звецкање оружја и топот корака стражара у миру, а камоли вриску, дим и проливање крви у рату.

Смртоносни лавиринт

Замкови у раносредњовековном Јапану били су једноставна утврђења грађена на узвишењима и превојима, опасана палисадама са отворима за стреле и праћке и садржала скромне дрвене грађевине са крововима од сламе.

Због земљане подлоге, та упоришта су у својим недрима крила искључиво ниске зграде и у целини била рањива на природне непогоде као што су земљотреси или одрони проузроковани јаким кишама.

Јапански средњовековни замак стекао је форму која се може и данас видети крајем 16. и почетком 17. века, када су крупни феудалци консолидовали територије под својом влашћу и усмерили ресурсе на изградњу снажнијих, сталних утврда, а у земљи се проширило ватрено оружје, које је потисло дрвене палисаде.

Реч је о стилу градње у којем се подиже робусна основа од камених блокова, опкољена широким, водом испуњеним шанцем и на њу постављају малтером превучене зидине направљене од дрвета, глине и блата, те зграде од постојаног јапанског чемпреса намењене за живот властелина и његове породице, односно смештај његових виђенијих самураја.

Средишње здање, налик кули са степенастим кровом, било је највиша грађевина замка која је доминирала пејзажом читаве долине или равнице и практично омогућавала извиђање, надзор и командовање.

У њему су гомилали оружје, попут стрела, копаља и каменица, које је требало да послужи за пружање последњег, очајничког отпора, за куповину времена у којем би феудални господар, праћен најближим вазалима, парањем трбуха својевољно отишао у часну смрт и тако избегао срамоту предаје и заробљеништва.

Већи замкови имали су простране, сликама и калиграфијама украшене одаје за ширу породицу властелина, његове саветнике и послугу, а неизоставне су биле просторије за смештај самураја задужених за одбрану, тамнице, те складишта хране, оружја и барута.

Типично, ти замкови су имали неколико шанчева, односно, унутрашњих прстенова и мноштво пролаза оивичених зидовима који су присиљавали непријатељске ратнике који би успели да се пробију кроз капије или спољне зидине да се уместо ка главној згради, у којој су се налазили феудални господар и његови команданти, крећу уоколо под сталном ватром прикривених мускетира и стрелаца.

Пролази су били неправилног облика, с пуно заседа, и понекад, због густине и сложености, представљали прави лавиринт. На унутрашњу страну спољних зидова причвршћивани су држачи и на њих полагане даске које су посади замка омогућавале да клекну када луком или пушкама циљају нападаче.

На угловима зидина и над капијама грађене су кућице које су служиле као осматрачнице, оружарнице и борбена упоришта. У унутрашњости утврђења дуж бочних зидова је често сађено дрвеће како би се прикрили покрети бранилаца и онемогућило или отежало извиђање противника.

Тамо где није било времена или новца за изградњу целог шанца и подизање широке камене основе, замкови су усецани у брда како би им њихове стрме падине служиле као залеђе, или грађени уз реке и језера, који су служили као природни заклон или препрека.

Широка и висока камена основа чинила је подножје замка отпорним на ђулад и земљотресе, али је противнику омогућавала релативно лако верање јер громаде и гранитни блокови нису могли бити ређани под конац – кабасти и тешки, иако уметани и уклапани с пуно пажње, они нису били савршено брушени, па ни везивани малтером, већ просто полагани један на други.

Тај недостатак браниоци су углавном настојали да ублаже или отклоне постављањем прозора на зидинама које су лежале на тој основи, с којих су непријатеља засипали камењем и врелом водом и уљем, а понекад и монтирањем металних шиљака у подножју зидова.

Градови у подножју

У непосредној близини замка, по наредби, односно, позиву властелина или спонтано, окупљали су се ратари, занатлије и трговци, формирајући насеља, која за разлику од суседне Кине која је трпела пуно упада споља, нису била опасана зидинама, већ окружена рововима, насипима, оградама и природним препрекама, те пуна домова и оружаних постаја самураја и пешадинаца нижег (сељачког) порекла. Понекад су и будистички храмови у њима служили као осматрачнице и мања војна упоришта.

У тим градовима, који су неретко имали преко 10.000 душа, цветала је трговина пиринчем, сојом, морским плодовима, кртоластим поврћем, сољу и уљем, свилом и памуком, дрветом и папиром, угљем, порцеланом, гвожђем, бронзом и другим.

Гостионице, чајџинице и штале користили су и путујући трговци, глумци и други забављачи, те ходочасници и лутајући проповедници. У случају озбиљнијег напада становници су се повлачили у замак свог господара.

За освајање пространијих јапанских замкова изграђених у 15, 16. и раном 17. веку, када су посебно беснеле борбе између феудалаца, углавном су коришћене методе као што су копање тунела и постављање буради барута испод каменог темеља који је носио спољни зид, односно опкољавање и изгладњивање.

Дешавало се и да мањи замак падне пред насртајима пушчаним плотунима - мускете су биле убојито и много тражено ново оружје које су у Јапан највероватније прво донела два португалска трговца, чија се џунка с кинеском посадом 1543. године насукала на острву Танегашима.

Погубни мир и сурови рат

Донекле иронично, та бајковита средњовековна утврђења у највећој мери су жртве мира а не рата, јер су шогуни из породице Токугава, након што су почетком 17. века под својом влашћу ујединили земљу и успоставили трајни мир, од себи потчињених вазала затражили да поруше све осим једног замка на својој територији како би их војно ослабили и створили ситуацију у којој могу да их лакше савладају ако ови покажу самовољу.

Штавише, Токугаве су и у потпуности забраниле изградњу нових здања те врсте, па се верује се да је услед те њихове политике пацификације властелина број замкова у Јапану у кратком року пао са преко 3.000 на само 170.

Током наредних векова пожари и земљотреси су узели велики данак, а још једна пошаст за замкове који су опстали упркос наредби владајућег клана Токугава били су нови цивилизацијски ветрови, који су почели дувати у другој половини 19. века.

У то време убрзане модернизације и вестернизације, када је Јапан направио неопходан и дивовски, али, може се рећи, и исхитрен и ужурбан искорак из административне расцепканости и економске стагнације феудализма у националну државу засновану на западној политичкој филозофији, капитализму и науци, средњовековни замкови су проглашени за реликт прошлости и плански уклањани, а њихова земља додељивана образовним и другим установама.

Јапан је тако 20. век дочекао са само 20 очуваних средњовековних замкова.

Тежак ударац потом им је задао и рат – не онај вођен копљима, мачевима и мускетама за који су били и подигнути, већ онај савремени, у којем су летеће машине из ваздуха запаљивим, разорним и атомским бомбама с лица Земље брисале читаве градове.

Тако су, рецимо, уништени замкови у Хирошими, Нагоји, Окајами, Вакајами и другде, па данас постоји само 12 средњовековних утврђења чије су главне зграде очуване у првобитној форми – оне су разбацане по брдским и планинским крајевима у унутрашњости, у местима које амерички ратни планери нису сматрали вредним бомбардовања.

Културно-историјске ризнице

Сматра се да је у архитектонском и уметничком смислу највелелепнији замак подигао феудални господар Ода Нобунага у месту Азући на обали језера Бива недалеко од старе престонице Кјота, али он није сачуван, те се и данас ломе копља о томе како је тачно изгледао.

Важи за једну врсту историјске прекретнице у размишљању везаном за функцију замкова у Јапану, јер је требало да послужи више као дворац за живот племства или симбол моћи и престижа, него као одскочна даска за ратовање.

По величини посебни су замкови у Осаки и Едоу (данашњем Токију), где је око два и по века било седиште шогуната породице Токугава. Здања првог су скоро у потпуности уништена у ударима грома и унутрашњим сукобима, док је други страдао у више пожара и, касније, у ваздушним нападима, али данас ипак, преуређен и с нешто модерних грађевина опкољених густим растињем, служи као царска палата.

Иако је реч о прилично пространом комплексу, Царска палата у Токију обухвата само трећину површине средњовековног замка, чије су зидине, сматра се, биле дуге 16 километара.

У покушају да се поврати изгубљено културно и историјско благо, главна здања замкова у Нагоји, Окајами, Одавари и другим местима обновљена су након Другог светског рата по угледу на првобитне скице, те споља гледано делују аутентично, мада су заправо углавном направљена од бетона.

Њихова унутрашњост прилагођена је савременим условима, што значи да су опремљени електричним осветљењем, екранима и лифтовима. Она служе као изложбени и едукативни простор у којем се може учити о средњовековној архитектури, историји, вештини ратовања, те властелинским породицама којима су припадала.

У изворној форми очуван је елегантни замак Химеђи у префектури Хјого, на западу највећег јапанског острва Хоншу, који је окружен са хиљаду стабала украсне трешње и данас важи за најомиљенији међу домаћим и страним туристима.

По лепоти посебно се истиче и мањи замак у граду Мацумото у префектури Нагано, чија је кула, која се огледа у мирној, чистој води околног шанца као у огледалу, такође очувана у првобитном облику, сва у дрвету.

Чудесан, особит свет јапанских средњовековних замкова за посетиоце с других меридијана својим необичним облицима, материјалима и концептом градње, несумњиво представља вредно откриће – извориште нових идеја о архитектури, ратовању и становању, те пружа подстицај за даље сазнавање о историји и туђим културама.

Они, наравно, имају и своје домаће поштоваоце, па и загрижене обожаваоце, који их с готово религиозним жаром обилазе, детаљно проучавају, деле информације о њима, те скупљају сувенире и учествују у квизовима знања и такмичењима за најлепше фотографије.