Професорка Чаловска: Императив је да у овом тренутку успоставимо ниво сигурности за нашу децу

Данима су отворени телефони за пружање психолошке помоћи. Зову родитељи, наставници, али не и деца. Професорка Чаловска напомиње да је телефонска комуникација нешто што је блиско одраслима. Деца комуницирају на други начин.

„Такође, деца нису склона да потраже помоћ. Ми смо у ситуацији да приђемо деци и да не очекујемо да она потраже помоћ од нас у оваквој ситуацији“, додаје гошћа Јутарњег програма.

Веома је важно да родитељи знају са каквим све садржајима на друштвеним мрежама деца долазе у контакт, како бисмо онда могли заједно са њима да коментаришу, да развијају критички став, критичку свест и критичку мисао. Али да би се то десило потребно је да постоји један добар, стабилан однос поверења и сигурности између родитеља и деце. Ту је важно да онај ко је близак детету и онај кога дете перципира као особу од поверења, буде доступан и да буде респонсиван, што је веома важно у комуникацији.

Уколико не постоји блискост морамо је градити, наглашава професорка, и препознати ко у дететовој околини може да буде највероватније та особа од поверења. Такође је корисно да се разговара са дететом и његовим другарима о томе. Показати заинтересованост, питати шта се то дешава, тражити да вас науче, да вам покажу, саветује психотерапеуткиња. То је један од начин да се отвори разговор и да се онда коментарише оно што се дешава.

Како су трауматични догађаји утицали на све нас

„Ми станујемо у нашим телима и то је наша прва адреса и сигурно ћемо и телесно одреаговати на стресне догађаје. Такође, имамо базичне рутине које су везане за наше навике везане за исхрану и за сан. То су први знаци да се нешто дешава са нама“, напомиње др Чаловска.

На емоционалном нивоу пак, говоримо о једном веома широком распону осећања, од страха до панике, од туге до очајања и безнадежности, од љутње и раздражљивости до беса, некада и до напада панике или неке психосоматске декомпензације. Значи да је огроман распон и веома су индивидуализовано обележена и дефинисана емоционална реаговања на стрес.

„Темперамент је нешто са чим се рађамо, генетски смо предодређени да имамо или врло брз психички темпо, да смо окренути споља, да смо врло радознали, или имамо тенденцију да будемо опрезни, да се повлачимо. Под стресом, ова понашања и ове реакције постају још више изражене.“ Али ако су такве да ремете основно функционисање, онда је потребна стручна помоћ, наглашава др Чаловска.

Како помоћи деци да се опораве од стреса

Нека деца уопште неће бити спремна да разговарају, требаће им времена. Нека никада неће желети да разговарају. Родитељи морају да избегавају да негирају да се ово догодило, да када деца поставе питање да понуде одговоре, али исто тако, када немају одговор, отворено да признају да нешто не знају.

„Оно што је императив у овом тренутку је да реуспоставимо или барем успоставимо неки ниво сигурности за нашу децу. То ћемо урадити уколико поштујемо неке дневне, свакодневне рутине, наравно присуством и заједништвом и отвореном комуникацијом, спремношћу да разговарамо, да их слушамо, да дамо одговор, да будемо заиста поштени у нашим одговорима, али исто тако да не застрашујемо децу“, наглашава др Невена Чаловска Херцог.

Када се родитељи осете немоћним или када родитељи не могу да задрже своју узнемиреност и панику, онда мора да се појави неко трећи. То може да буде стручно лице, може да буде неко из породице или неко из круга пријатеља ко ће понудити стабилно присуство и могућност да се некако ресетује ова ситуација која је веома стресогена за све нас.

„Не треба очекивати да можемо ад хок, у тренутку, да се вратимо тамо где смо били. Спавање, исхрана, физичка активност, разговарање, дружење. Не можемо очекивати да будемо професионално ефикасни, не можемо очекивати да деца сада могу да уче јер сви имају тешкоће са концентрацијом и упамћивањем у овом периоду и то треба толерисати“, закључује гошћа Јутарњег програма.