Зашто родитељи више брину о оценама него деца

Вероватно сте већ увидели да не можете натерати дете да брине, само зато што ви то чините – у ствари, можда тиме управо убијате његову мотивацију. Да ствар буде још гора, сви покушаји да их мотивишете претварају се у борбу за моћ. Морате бити свесни да нешто није у реду у целој тој причи ако је вама више стало до оцене коју ће добити дете него њему, напомињу стручњаци на порталу Емповеринг перентс.

Већ је постала уобичајена пракса да родитељи преко друштвених мрежа комуницирају једни с другима како би сазнали шта дете има за домаћи, да ли ће бити испитивања или контролних вежби. Али дечији психолози и педагози саветују, да уколико стално бдите над дететом и покушавате да га натерате да га буде брига, станите и поставите себи питање: „За шта је одговорно моје дете? А шта је моја одговорност?“.

Уколико ваше дете не извршава своје обавезе, ваш посао као родитеља је да га учините одговорним и научите га како функционише стварни свет. У стварном свету, ако не завршите посао, нећете бити плаћени. Требало би да га суочите са последицама како бисте му јасно показали шта се дешава због његових лоших избора, али немојте да бркате ствари и да мислите да ћете на тај начин успети да га натерате да му буде важно што није урадио домаћи из математике само зато што ви мислите да је то важно.

Последице не мотивишу. Дете суочавате са последицама зато што је то ваш посао као родитеља. Суштина је да не можете натерати другу особу да јој нешто буде важно. Ваша улога је да дете подстичете и на њега утичете.

Као родитељи, често сматрамо да смо лично одговорни за дететова постигнућа у животу, али морамо схватити да то није увек случај, јер, на крају, дете је одговорно за своје изборе. И баш зато што мислимо да успех наше деце искључиво зависи од нас, улазимо на терен где нам није место.

Научени смо да морамо некако да контролишемо своју децу. Покушавамо да убедимо децу да желе одређене ствари у животу, али тако проузрокујемо само то да деца функционишу искључиво као реакција на нас. Повиноваће се вашим захтевима само да би вас скинуло с врата или, што је још горе, да вам удовољи, али то му не помаже да само буде мотивисано.

Опет, природно је да желимо да надахнемо и утичемо на своје дете. Циљ је исти: желимо да наша деца имају мотив постигнућа – али је разлика у томе како се то постиже.

Све смо покушали. Зашто ништа не успева?

Истина је да су нека деца мање мотивисана од других. Постоје деца која су очигледно врло интелигентна, али која у школи пролазе са двојкама и јединицама. Поједина седе на часу, а мисли им врлудају ко зна куда упркос свим напорима како наставника, тако и вашим. Можда имате дете које заборавља шта има за домаћи или, још горе, ради их, али не предаје наставнику.

Или вам је дете ушло у предпубертет и чини се да га ништа под милим богом не занима, нити има било какве хобије или интересовања. Можда ваш тинејџер лако одустаје од било каквих напора или не жели чак, ни да покуша. Упркос свим вашим напорима, он и даље стагнира или заостаје.

Ако вам је дете незаинтересовано за школу то је свакако извор велике бриге, па и очаја за сваког родитеља – и баш ту почињу невоље. Права невоља у овом случају је ваша реакција на то што дете није мотивисано, а не сам недостатак мотивације.

Поставите себи следећа питања:

– Да ли вас забринутост тера да детету непрекидно приговарате, гуркате га, лебдите над њим и радите уместо њега?

– Да ли често губите стрпљење и почињете да вичете, молите, кажњавате и на крају у очајању дижете руке од свега?

– Да ли због осећаја беспомоћности почињете да се сукобљавате са супружником, који по вашој оцени не придаје довољно важности или не улаже довољно труда као ви?

– Да ли вас страх због дететовог неуспеха тера да и даље покушавате да га нетерате да се промени и да буде мотивисаније?

Ако вам се учини да радите било шта од горе наведеног, вероватно сте се већ суочили са дететом које се опире, покорава се само како би вас скинуло с врата, буни или још тврдоглавије опире свим вашим напорима.

Нека вам буде јасно да без обзира да ли вам се дете супротставља или се покорава вашим захтевима, крајњи резултат ће бити да неће бити ништа мотивисаније него раније. На крају ћете можда и успети да га натерате да ради шта желите, али ваш циљ да буде самомотивисано је још увек далеко од стварности.

Моје дете једноставно ништа не занима

Ако сте искључили постојање неких сметњи у учењу и поремећаје у понашању, а ваше дете још увек не учествује у породичном животу и не извршава кућне и школске обавезе или домаће задатке, изледа да сте негде скренули са правог пута.

У том случају требало би да пребаците одговорност на дете и да га изложите последицама његовог нечињена. Видео игру ће добити када заврши домаће задатке и распреми собу. Упоредо с тим, мало се измакните и покушајте да ухватите ширу слику и мало боље схватите своје дете.

Уколико никако не успева да устане на време, размислите, да ли довољно спава и зашто не. Уколико му се нека кућна обавеза не свиђа, разговарајте с њим и видите да ли би му одговарало да са братом или сестром замени задатке. Није нужно да свима испунимо сваку жељу, али није лоше показати мало добре воље и видети шта му можда више лежи. Можда ваш син не воли да пере судове, али би радо нешто скувао.

На тај начин помажете детету да боље сагледа себе и девинише се. Склоните му се с пута и стварно га погледајте, а онда се склоните и из његове главе како би коначно могао да мисли својом. Наравно, истовремено наметните му одговорност за основна животна правила понашања.

Ево неколико савета који вам можда могу помоћи да децу надахнете да буду мотивисана и извршавају своје обавезе.

1. Не дозволите да их ваша брига и анксиозност натера да буду мотивисани

Тако ћете само изазвати револт код детета или ће вам се покорити јер жели да га оставите на миру. То ће их пре свега научити како да вам се одупру или да вас смире. Тако да их на напор тера реакција на вас, а не да се усредсреде на себе и пронађу неку унутрашњу мотивацију. Овако ћете се само ви и ваше дете надметати у томе ко је „јачи“, да ли ваша упорност или њихов отпор.

2. Једини начин да их мотивишете је да престанете да покушавате да их мотивишете

Уместо тога покушајте да га на неки начин инспиришете. Како? Запитајте се да ли је ваше понашање подстицајно или контролишуће. Схватите да ће дете увек покушати да вам се измигољи уколико га превише контролишете. Помислите на некога ко је утицао на вас и инспирисао на одређена постигнућа. Покушајте и ви то да урадите са својим дететом. Запамтите, једина ствар на коју ћете мотивисти своје дете уколико га превише форсирате, биће мотивација да вам се одупре.

3. Пустите дете да самостално одлучује – и суочи се са последицама својих одлука

Пустите дете да самостално бира. Када направи лош избор, позовите га на одговорност и суочите га са последицама које су произашле из тих избора. Ако је последица тога што није урадио домаћи то што ћете му ограничити време за рачунаром, онда ће уколико жели да поврати то време које сте унапред договорили, морати да уради домаћи задатак. То ће га много боље мотивисати него да му одржите лекцију зашто треба радити домаћи, како се то ради и зашто о томе и оно треба да брине.

4. Поставите себи нека питања

Шта мотивише моје дете? Шта оно заправо жели? Која питања могу да му поставим и која ће му помоћи да открије и истражи своја интересовања? Који су његови циљеви и амбиције?

Измакните се довољно да бисте своје дете осмотрили као засебну особу. Затим анализирајте оно што видите. Разговарајте с њим да бисте заједно пронашли одговоре на ова питања. А онда слушајте – не оно што желите да буду одговори, већ оно што ваше дете говори. Само га слушајте. Поштујте његове одговоре, чак и ако се не слажете с њима.

5. Изаберите на која врата желите да уђете

Замислите двоја врата. Врата број један намењена су родитељима који желе да мотивишу децу да раде „по протоколу“ – устаните, идите у школу, обавите посао и будите успешни. Врата број два намењена су родитељима који желе да њихова деца буду мотивисана да буду успешна. Желе да утичу на своје дете да га занима то што ради. Не само да раде шта је исправно, већ да желе да раде праве ствари.

На која врата бисте ушли? Ако су то врата број један, онда је начин за постизање тог циља гурање, кажњавање, преклињање, приговарање, подмићивање, награђивање и уговарање.

Ако се одлучите за врата број два, тада ћете тај циљ постићи постављањем различитих врста питања. Уместо: „Да ли сте завршили домаћи?“ можда ћете рећи: „Зашто сте одлучили да домаћи радите данас, а не јуче? Која је разлика?“.  Истражујући и откривајући, помажете свом детету да открије сопствену мотивацију и проблеме.

6 Нисте ви криви

Имајте на уму да недостатак мотивације вашег детета није ваша кривица, зато је немојте персонализовати. Када то учините, можда ћете заиста допринети неуспеху стварањем већег отпора.

Гледајте на то овако. Ако се превише приближите огледалу, заправо ништа нећете видети, али када се мало измакнете, тек тада се добро видите. Урадите исто са дететом. Понекад смо толико блиски, толико заплетени, да их једноставно не можемо видети као одвојене од себе. 

Када се одмакнете и посматрате, знаћете шта му одговара, зашто посеже за одређеним стварима и шта га заиста покреће. Биће ствари за које оно никада неће бити мотивисано, али ће морати да их ради.

Желите да помогнете детету да само дефинише ко је, шта му је важно и шта ће учинити да се те ствари десе. Наша одговорност је да помогнемо својој деци у томе, а не да то радимо за њих.