Русија припрема летелицу на нуклеарни погон за путовање до Јупитера

Руска савезна свемирска агенција, Роскосмос, објавила је планове да свој „свемирски тегљач" [термин за свемирску летелицу која превози астронауте или опрему из једне орбите у другу] покрене на међупланетарну мисију 2030. године, преноси Бизнис инсајдер, позивајући се на агенцију Спутњик.

Енергетски модул свемирске летелице, назван „Зевс“, конструисан је тако да производи довољно снаге да превезе тешки терет кроз дубоки свемир. У суштини, летелица ће бити покретна нуклеарна електрана.

Неколико земаља разматра сличну технологију, као начин да се скрати време путовања кроз свемир. Тренутно се свемирске летелице ослањају на соларну енергију или гравитацију за убрзање летелица, што значи да би у таквим летелицама астронаутима било потребно више од три године да оду до Марса и врате се на Земљу.

Стручњаци Америчке свемирске агенције (НАСА) процењују да би свемирска летелица на нуклеарни погон скратила ово путовање за годину дана.

Сједињене Државе планирају да нуклеарну електрану – реактор од 10 киловата – поставе приликом наредног слетања на Месец, већ 2027. године. Међутим, до сада је НАСА успела да пошаље само један нуклеарни реактор у свемир, на сателиту из 1965. године. Друге свемирске летелице, попут ровера који је слетео на Марс „Радознали“ (Curiositi) и „Истрајни“ (Perseverance) такође покреће нуклеарни погон, али не као реактор.

У међувремену, Русија је у свемир послала више од тридесет реактора. Њихов модул „Зевс“ би био много напреднији нуклеарни реактор који би користио 500 киловата како би се кретао од планете до планете, како наводи руска државна агенција Спутњик.

Према плану мисије, летелица ће прво кренути ка Месецу, а затим наставити ка Венери чију гравитацију ће искористити да се одбаци ка крајњем одредишту – Јупитеру, што би помогло да се сачува више погонског горива.

Читава мисија би трајала 50 месеци (нешто више од четири године), према Александру Блашенку, извршном директору Роскосмоса за дугорочне програме и науку. Током презентације у Москви, Блашенко је рекао да Роскосмос и Руска академија наука још раде на израчунавању путање лета, као и тачне масе коју ће летелица моћи да понесе.

Претпоставља се да ће ова мисија бити претеча у пробијању нових граница руског свемирског програма, односно да ће будућа свемирска станица коју Русија планира да изгради, користити исту нуклеарну технологију.

Предности нуклеарне енергије у свемиру у односу на соларну

Већина летелица добија енергију из неколико извора: Сунца, батерија или нестабилних атома који се називају радиоизотопи.

Насина свемирска летелица „Јуно“ на Јупитеру, на пример, користи соларне панеле за производњу електричне енергије. Соларна енергија се такође може користити за пуњење батерија на свемирским бродовима, али извор енергије постаје све мање моћан како се свемирски брод удаљава од Сунца.

У другим случајевима, литијумске батерије успевају да напајају летелице на краћим мисијама. На пример, сонда „Хајгенс“ користила је батерије за кратко слетање на Сатурнов месец, Титан, 2005. године.

Насине две летелице „Војаџер“ користе радиоизотопе (које се називају и „нуклеарне батерије“) да би преживеле у суровом окружењу ван Сунчевог система у међузвезданом простору, али то није исто као када се нуклеарни реактор укрца на свемирски брод.

Нуклеарни реактори нуде неколико предности: могу да преживе хладне и мрачне регије Сунчевог система без потребе за сунчевом светлошћу. Такође су поуздани током дужих периода – нуклеарни реактор „Зевс“ је пројектован да траје 10 до 12 година. Осим тога, они могу у краћем периоду да превезу свемирске летелице на друге планете.

Али и нуклеарна енергија има своје изазове. Само одређене врсте горива, попут високообогаћеног уранијума, могу да поднесу екстремно високе температуре реактора – и можда нису сигурне за употребу. У децембру су Сједињене Државе забраниле употребу високообогаћеног уранијума за погон објеката у свемир уколико постоји могућност да се користи друго нуклеарно гориво или други извор енергије. 

Русија припрема свемирску станицу на нуклеарни погон

Руски инжењери започели су развој модула „Зевс“ 2010. године, с циљем да га пошаљу у орбиту у року од две деценије. На путу су да испуне тај план.

Инжењери су, како преноси Спутњик, започели производњу и тестирање прототипа 2018. године. Роскосмос је такође прошле године потписао уговор вредан 4,2 милијарде рубаља (57,5 милиона америчких долара) са компанијом „Арсенал“ са седиштем у Санкт Петербургу која је задужена за израду идејног пројекта.

Ова технологија би могла да помогне напорима Русије да изгради нову свемирску станицу до 2025. године, што је већ неколико пута најављивано.