Две деценије „Симса“ који је од „ве-це игре“ постао светски феномен

Када је игра Симс (The Sims) пуштена у продају 4. фебруара 2000. године, њени творци су били спремни на неуспех, а многи који су радили у „Максису“ (Maxis) били су сумњичави према њеном комерцијалном потенцијалу.

Замишљена као игра без икаквог циља, са невиђеним фокусом на детаље свакодневног живота, играчи су у Симсу водили своје ликове кроз њихов живот, бринући се да их хране, оперу, забаве и запосле. Наводно, у „Максису“ је интерни, подсмешљиви, назив за Симс био „ве-це игра“, због тога што су играчи морали да воде рачуна и о овој врсти физиолошких потреба својих виртуелних ликова.

У време када су се видео-игаре развијале и правиле велики напредак у погледу графике, која је била све сличнија филмској, лако је претпоставити што су многи мислили да је ова игра лоша идеја. Али, уместо да црта холивудски спектакл, дизајнер Вил Рајт се определи за класичну дечју играчку, и од Симса направио дигиталну кућицу за лутке.

Међутим, за разлику од праве кућице за лутке, Симс је циљао на готово све узрасте, чему је Рајт поставио темеље још са игром Сим Сити која је у многоме допринела преобликовању видео-игара од хобија усмереног на децу, до одрживог производа за одрасле.

Убрзо по објављивању, било је очигледно да скептици нису били у праву. Симс је врло брзо постала најпродаванија игра, а током наредних неколико година издато је мноштво додатних пакета који су основној игри додавали тематске ликове, предмете и функције, а већ 2003. године је урађена и верзија за конзолу. Уследила су три наставка, као и концепцептуална издања, попут Средњовековног Симса и верзије за мобилне телефоне.

У време када се Симс појавио на тржишту су доминирале видео-игре намењене искључиво мушкарцима. И мада деца нису била једина циљна група, она су ипак, и даље чинила највећи део базе играча. За родитеље, то је коначно била игра коју су могли да купе својој деци без бојазни да ће бити изложена насиљу као у већини осталих видео-игара. Мада је у Симсу било и тема везаних за смрт или секс, тон је ипак био одмерен и пристојно упакован. Још један од разлога што је Симс стекао популарност је и то што је привукао људе који никада до тада нису играли компјутерске игре.

После двадесет година од када је објављено прво издање игре Симс, свет видео-игара изгледа потпуно другачије, али не и за играче Симса. Графика је побољшана, мада последње издање франшизе, Симс 4, изгледа као цртани филм у поређењу са осталим играма на тржишту, али интерфејс је постао сложенији и корисницима нуди већи избор каријера, хобија, интересовања и могућности интеракције међу ликовима. Но дух и осећај игре су остали исти.

„Друштвена интеракција и такмичарски дух у будућности ће постати саставни део игре Симс, најавио је извршни директор ЕА, Ендрју Вилсон, по чему су многи наслутили да се размишља о увођењу опције за више играча. Мултиплејер опција омогућава да се играчи међтусобно такмиче једни против других и да играју заједно, пракса која је заживела у многим другим популарним видео-играма. 

Има и оних који у овој симулацији стварног живота виде нешто необично и нехумано. Међутим, можда у томе и јесте део магије. Симс је илузија контроле која нам омогућава да замислимо уређени свет у коме су богатство и срећа само неколико кликова од „Божјег прста“. Живећи у стварном свету испуњеном хаосом и фрустрацијама, многима је ово идеално место за бег и опуштање.