Приватни полиграфи откривају брачне преваре, крађе, лажи...

Услуге приватног полиграфа, за разлику од оних које користи полиција, могу се добити у детективским агенцијама, а полиграфисти су махом бивши припадници полиције високо обучени за детектовање лажи.

Полиграфиста детективске агенције „Протекта“, професор доктор Остоја Крстић, рекао да у приватној пракси најчешће тестира случајеве у вези са љубавним преварама, брачним проблемима, кућним крађама које почине деца, супружници, па чак и гости, као и оне који се тичу поткрадања у приватним фирамама.

Кућне крађе махом врше зависници од дроге, док у приватним фирмама поткрадају не само запослени, већ и партнери - пријатељи, кумови, рођаци.

„Када човек у фирми открије да га је поткрадао неко ко му је кумовао на венчању или крстио дете, неко за кога би 'дао руку', настаје страховито разочарење, јер детектор лажи не разликује пријатељске и кумовске везе“, навео је Крстић који се полиграфијом бави од 1976. године, када је полиграф почео да се користи у раду српске полиције.

Пратећи трендове из Америке - колевке полиграфа која га употребљава од Првог светског рата - у Србији се данас спроводе и тестови пре и у току запослења да би се одредило профилисање кандидата, али и потврдила лојалност и поштење.

Крстић је указао да се у тим случајевима испитаник махом тестира питањима: зашто долазите у ову фирму, да ли сте били лојални власнику у претходној фирми, да ли ћете бити лојални новом власнику, да ли намеравате и у овој фирми да крадете, ако сте тамо крали.

Друга врста тестова су периодични тестови, који се називају „вакцине на истину“, а спроводе се на три или шест месеци у фирмама.

Тај тест, према речима Крсића, пролазе сви запослени, након чега се врши елиминација оних који реагују на питања: да ли су нешто узели, украли, или имали намеру или су одали пословну тајну.

Трећа врста тестова, како је навео полиграфиста, спроводи се када се крађа већ догоди, а то се дешава углавном у мањим фирмама, па се тестира цела смена или само они који су имали дикретан приступ роби.

Коментаришући пристанак на полиграфско тестирање, Крстић каже да се у Србији одувек захтевала сагласност особе којој се проверава истинитост исказа, па полиграфиста и испитаник потписју записник о полиграфском испитивању.

Међутим, ако човек одбије полиграфско испитивање, професор Крстић каже да не може да се каже аутоматски да је неко крив.

„У тим случајевима је тешко расудити, јер има сумњичавих људи који мисле да су ови апарати опасни по здравље. Међутим, ту нема ни електрошокова, ни серума истине, нити било чега другог што испитанику може да шкоди или смета. Ово не оставља последице на здравље“, нагласио је Крстић.

Тестирање полиграфом Крстић је упоредио са одласком код кардиолога, с тим што се полиграфом, како је указао, прате све три функције срчаног рада, дисање, галванска рефлексна активност, промена боје крви и много шта друго, а налаз и мишљење о томе да ли је неко лагао, зависе од постављених питања и умешности анализе резултата.

Када је реч о техници тестирања полиграфом, Крсић, који је дуго радио у Америци, каже да се у нашој приватној пракси начешће примењује класична - директна полиграфска метода са релевантним питањима, или провера веродостојности већ датог исказа. 

Према Крстићевим речима, полиграфиста треба да буде обучен за свој посао и да најмање 150 случајева тестира под контролом ментора који га обучава, пре него што крене у самосталан рад. Крстић сматра да је једна од болних тачака полиграфије у Србији то - ко све хоће тиме данас да се бави.

„То може да буде опасна играчка у погрешним рукама“, навео је Крстић истичући да се када је у питању приватна примена полиграфа, залаже за успостављање јединственог приступа на нивоу Србије.

„Морамо имати јединствен правилник о полиграфским испитивачима и испитаницима, одређену медотику рада, колико-толико усклађену апаратуру, јер данас може свашта да се купи", навео је стручњак и указао да су на тржишту доступни разни детектори лажи у виду УСБ или додатака за мобилне телефоне.

Крстић који је током каријере тестирао више од 2.500 осмњичених за убиства, од интересантних случајевима у приватној полиграфској пракси је издвојио брачни пар који се после 37 година брака подвргао полиграфу.

Наиме, супруга је занимало с ким му је жена била пре брака, иако су већ нашли заједничко гробно место.

Други је случај наркомана који је мајци док је спавала, украо златну жицу из протезе за зубе, продао је и купио дрогу.

Мајка уопште није желела да види, нити да верује да јој је син наркоман и случај је прво пријавила полицији, а онда је њега „под велом тајне" довела у детективску агенцију на полиграф. Син ју је међутим прекинуо и признао крађу пре почетка испитивања.

Иначе, полиграф се у српској полицији користи од 1976. године, најчешће код великих и озбиљних случајева, а у приватној пракси последњих десетак година у неколико већих градова Србије.

Налаз полиграфа, није доказ пред судом, али тестирање и одговори испитаног могу да дају добар правац истражним органима у ком правцу истрага треба да тече.

Осим тога, могу и да помире људе и среде пољуљане односе међу њима, али и да заувек униште поверење.

Према подацима Привредне коморе, у Србији је за сада регистровано 35 детективских агенција, а у току је обука и лиценцирање приватних детектива.