Певачица Милена Ћеранић била је на ивици анорексије, болести која може бити смртоносна

Медији су исконструисали да је имала анорексију, међутим, певачица Милена Ћеранић је била на прагу ове тешке болести.

„Када сам изашла из једног ријалити програма, а велики стрес сам доживела тамо, нисам имала појма где идем. На неки начин сам била условљена, али прећутно је било да ако не будем ушла у ријалити, да нећу имати специјални ангажман. Изашла сам са 43 килограма из ријалитија. Имала сам сликање за неки часопис и стилисткиња ми је донела фармерке 26, биле су ми велике, ја сам морала да их подврнем скроз, нису ми биле велике пола броја, него су ми биле буквално велике два броја, ја сам подврнула да би то на нешто личило, а гледам се у огледалу и кажем: 'Није то још онако како бих ја хтела'“, присетила се млада певачица.

Милена се дотакла коментара које је добијала на рачун свог изгледа и навела да су је сви питали шта јој је, што се не угоји и да јој је требало две године да се угоји. У међувремену је оставила и цигарете истичући да се други у тој ситуацији угоје, шро њој није полазило за руком две године. Певачица открива да је имала две модрице испод задњице од седења, односно од мршавости и није могла да седи на тврдој подлози док не стави два јастука испод себе.

Говорећи о томе колико јој је то сметало, певачица наглашава да за то није било времева већ да је морала да се бори са медијима: „Каква црна депресија, ја немам када да будем у депресији. Зато се касније јавила и јака анксиозност код мене и то је нешто са чиме сам се изборила и на шта сам поносна на саму себе“.

Према Милениним речима, анксиозност је скуп свих лоших емоција – страх, љутња, туга, бол, стрес.

„То су недефинисани лоши осећаји, које нисмо успели да избацимо из себе и онда се они тако наталоже као неки тумор унутрашњи који једе све живо. Онда крену панични напади, што је јако компликовано код нас који се бавимо јавним послом, а мени је психијатар рекла, она ми је дала медикаменте који су ми били неопходни у том тренутку, а ја сам апорочан тип, у сваком смислу те речи, не волим да зависим ни од чега и ни од кога, рекла ми је да ћу када сама осетим потребу, престати да пијем тај лек и то се заиста догодило после два и по месеца“, објаснила је певачица.

Када и како почиње мршављење?

Милена Ћеранић каже да је јела све, али да се код ње јавила јака, свакодневна дијареја. 

„Немаш избора у том ријалитију да кажеш шта хоћеш. Јела сам хлеб са кромпиром, хлеб са пиринчем, хлеб је био основа, јер тако се живи на селу, а онда све остало што иде уз хлеб, али сам имала константне дијареје, све је пролазило кроз мене, ишла сам по десет пута у тоалет. Апсолутно се ништа није примало, док нисам изашла напоље и схватила заиста. Тек после неког времена сам схватила колико сам заправо мршава. Имам и дан данас искривљену слику о свом телу. Сад се трудим да будем у тренингу константно и то је нешто што ме апсолутно испуњава. Трудим се да се храним здраво, не робујем храни, то ми је најбитније“, каже певачица.

Да нешто није у реду и да је премршава опомињали су је пријатељи саветујући је да треба нешто да уради.

„На почетку не чујеш, и ја сам била једна од оних, не да ми није одговарало, него ти не видиш себе онаквим какав јеси у том тренутку, јер нисам имала времена, бавила сам се неким другим стварима које су јако утицале на то да сам и даље мршава и да не могу да се угојим. То је бављење медијима и људима око мене који су хтели неке безвезне ствари да ми се догоде. Међутим, затвориш се, поразговараш сам са собом и сконташ да стварно јеси будала. Тако је кренуло и да једем и да мало читам више, а касније сам кренула и са терапеутом, све је ишло лагано, није ми дуго требало да видим да нисам у реду”, рекла је Милена Ћеранић.

Како препознати анорексију и како се носити са тим озбиљним проблемом, разјаснила је др Ирена Ђорђевић, специјалисткиња психијатрије и психотерапеуткиња са Клинике „Др Лаза Лазаревић“.

Шта је анорексија?

Према међународној класификацији болести, анорексија се сврстава у поремећаје у исхрани. Поред тога, постоји и булимија, која је врло учестала у данашње време.

„Код булимије се дешава преједање, узима се велика количина хране уз једну велику напетост и онда после тога долази до повраћања и особе на такав начин доживљавају извесну релаксацију. Ту је оно што је различито, мада постоји и атипичне форме код којих се особа само преједа без повраћања. Постоји и један булимијски облик анорексије где у ствари особа, такође, на крају повраћа или користи нека лаксативна средства како би избацила ту храну коју је узела, али је разлика у томе што код анорексије има много већег пада телесне тежине. Ако бисмо дефинисали анорексију, то је вољно изгладњивање, узроковане психолошким проблемима“, објаснила је докторка Ђорђевић.

Према њеним речима, таква особа има јако велики страх од добијања на телесној маси и иде ка томе да изгуби телесну масу и да одржи малу телесну тежину толико да то иде и до двадесетак процената мање од оног што је очекивано за старосну доб и пол.

Осим тога, особа има и друге психолошке проблеме, а долази и до губитка менструалног циклуса, последично долази и до проблема са другим системима органа, почев од ендокриног па надаље.

„Оно што је најопасније код анорексије је што може доћи и до смрти“, упозорила је др Ђорђевић. 

Када се анорексија јавља?

Овај поремећај у исхрани најчешће се развија у периоду адолесценције и то рецимо у периоду од 14. до 16. године најчешће, може дуго да траје или да се поново враћа.

Особе које су предиспониране да оболе од анорексије су оне које имају једно врло ниско самовредновање, осећај личне неадекватности и, како истиче др Ђорђевић, компензаторно су развили перфекционизам: „Ја нисам вредан сам по себи, али ћу се трудити да радим све на најбољи начин да бих постао вредан и то је образац који функционише дуго и доживљај да успоставља контролу, доживљај сатисфакције који има је оно што даље вуче да особа још више смрша”. 

Особе које имају анорексију, често крију своје тело, јер наилазе на осуду. Дешава се да се ствара лажна слика јер је особа живахна, радосна и онда се касно реагује на проблем.

Почиње тако што се уводе нека нова, необична правила у исхрани, па особа постане вегетаријанац, веган и онда након тога, особа почиње интензивно да вежба, да чисти кућу, на све начине се труди да изгуби килограме, склања се када једе или баца храну. У првом тренутку нико не види у томе проблем, него тек касније када постане опасно и када може да дође до тога да је потребно и болничко лечење.

Како помоћи особи која има анорексију?

Код поремећаја исхране јавља се и поремећај телесне шеме. Милена Ћеранић описује тренутак у којем је размишљала о томе како треба још само мало да смрша и да онда ће онда бити добро. Управо тај губитак адекватне перцепције сопстевног тела који се дешава код поремећаја исхране је веома важан и један је од основних критеријума у дијагностици анорексије и булимије.

Што се тиче болничког лечења у Београду, у КБЦ „Др Драгиша Мишовић“ лече се особе које имају већ узнапредован облик анорексије са компликацијама, такође и у Институту за мајку и дете, када је помоћ потребна у млађем узрасту, а постоје и  друге компликације.

„Важно је да се и родитељи када препознају да постоји потенцијално овај проблем, обрате најближем психијатру. Најчешће се родитељи осећају кривим што се то дешава и доживљавају то као личну срамоту и, између осталог, и због тога праве отпор код оболелог, јер што више ту особу уцењују или приморавају да једе, то се она више повлачи, доживљава много већи страх“, објаснила је специјалисткиња психијатрије.

Др Ирена Ђорђевић истакла је да је тешко уверити особу која има анорексију да јој је потребна помоћ, да је први контакт са стручним лицем веома важан.

„Кључно је да особа стекне поверење и разумевање. Једини универзални лек за ове болести је однос лекара и пацијента. Суштина је разумевање других који су нам блиски, да научимо да разумемо себе и своје потребе и да заволимо и прихватимо себе“, поручила је гошћа РТС Ординације.