Унука Чарлија Чаплина Аурелија у Београд доноси причу о клептоманки и предметима који оживљавају

Аурелија Тијере Чаплин говорила је за РТС о делу које је спој плеса, театра и циркуса, као и о чувеној уметничкој породици: „Веома се радујем што ћу следеће године доћи у Београд и први пут извести представу Звона и чини, 22. марта на сцени Југословенског драмског позоришта.“

На сцени сте са партнером Џејмијем Мартинезом уз многобројне реквизите. Они у комаду оживљавају и имају посебне улоге. Како их треба доживети?

У основи, то је прича о клептоманки која никако не може да престане да краде. Предмети затим оживљавају и прича добија нови тон. Увек је изазовно не откривати детаље представе, јер је чине изненађења. Што мање кажем, гледаоцима ће бити занимљивије, јер ће сами изабрати своју визију.

Представу је режирала Ваша мајка Викторија Тијере Чаплин. То је Ваша трећа сарадња и имате правило – ако вам све у делу постане познато, прелазите на следећи пројекат. Како чувате мистерију у представама?

Тако што увек излазимо на сцену као да је први пут. Без обзира на то колико проба имамо, када изводимо представу уживо, никада не можемо да је контролишемо до краја, и то поштујемо. Без обзира на структуру коју поставимо, неки део увек ће бити непредвидив. За мене је позориште фасцинантно управо због тога.

По чему је специфичан нови циркуски правац који су створили Ваши родитељи? Ви сте заправо одрасли уз њихове наступе.

Настао је као циркус, а сада је све ближи позоришту. Посебан је по томе што без текста, уз коришћење визуелних елемената, нуди забаву и занимљиве приче. Али њих не откривамо, већ их људи сами интерпретирају. На свој начин.

И Ваш чувени деда Чарли Чаплин одрастао је на сцени. Музика и пантомима на први поглед спајају ваше стваралаштво, у чему још видите континуитет?

Био је изузетно важан аутор и филмски редитељ. Дирљиво је то колико људи воле његово дело, укључујући и мене. Био је инспирација многима, па и нама, иако смо ми ближи уметности циркуса.

Чаплин је створио чувени лик „малог скитнице“ и био је обожаван и због друштвене сатире коју носе његова дела. Како Ви доживљавате ту сатиру и колико нам данас недостају такви аутори?

Веома је важно да их буде што више. Волела бих да је и он још жив. Није био политичан, увек је говорио да његова дела немају поруку, али је људи ипак учитавају. За мене је његов рад ишао изван тих оквира, био је хуманиста.

И даље је веома присутан и нико ко га открије не остаје имун. Не могу да кажем да сам га познавала, наше дружење било је кратко. Упознала сам га кроз његове филмове, као и многи други људи. Припадао је публици више него својој породици. Његова заоставштина посвећена је гледаоцима, на тој страни сам га и ја упознала.