Вишеминутни аплауз за Жарка Лаушевића на комеморацији у ЈДП-у

Поред чланова породице, комеморацији су присуствовали бројни глумци, сарадници, пријатељи, поштоваоци и личности из јавног и културног живота, међу којима су били и министар спољних послова Ивица Дачић, писац Вук Драшковић и многи други.

У уводном обраћању, директорка Југословенског драмског позоришта (ЈДП) Тамара Вучковић Манојловић подсетила је да је Лаушевић први пут заиграо у позоришту 1981. године, да је потом остварио бројне запажене улоге, и талентом и умећем је обележио историју ЈДП-а.

„Жарков живот је био јединствен баш као и таленат“, рекла је Тамара Вучковић Манојловић.

Упитавши се чиме би описали Лаушевићев дар и шта га је чинило „тако великим“, глумац Воја Брајовић је рекао да је имао – оно. „Ко то може да опише речима? Тешко. Зато су га тако волели“, рекао је Брајовић, који је додао да „због античке трагедије ми сад говоримо о њему уместо да он одавде деценијама исијава свој дар играјући у Шекспиру, Чехову и Симовићу“.

Глумац Ирфан Менсур је рекао да ће му недостајати разговори које је водио са Лаушевићем у Њујорку, текстови недописаних књига које му је слао, са питањем шта мисли, као и препоруке шта да чита, жуте чарапе које је добио од њега на поклон и заједничке шетње.

„Драги моји, оде Жарко. Ја не пристајем на то, јер није фер“, рекао је Менсур.

У видео-поруци, глумица Светлана Бојковић је подсетила да је од прве представе било јасно да је „рођен велики глумац“, и да се 1993. године десио „кобан и трагичан догађај који му је беспоштедно променио цео живот“.

„Следила су суђења, затвор и казна. Али је још већа казна била његово самоиспитивање и вечито постављано питање ‘зашто, како, да ли је морало да се деси?’“, навела је Бојковићева. Према њеним речима, ту драму и трагедију Лаушевић је исписао у четири искрене књиге, које су дневник једне робије, али и „пут и тежња ка сопственом искупљењу“.

„После мукотрпног лутања вратио се да поново заблиста у пуном сјају својим глумачком и животном зрелошћу. Сви смо му се дивили, волели га и ценили, а онда је дошла опака болест која га је однела“, рекла је Светлана Бојковић.

Глумац Милутин Караџић се присетио младалачких дана у Подгорици и почетка играња у аматерском глумишту, поручивши: „Добри мој куме, путуј с анђелима.“

Глумац Драган Бјелогрлић је поручио да „када оде највећи, свет застане“, и присетио се да се са Лаушевићем последњи пут састао пре мање од месец на тераси болничке собе у КБЦ „Бежанијска коса“, где су причали дуго и полако, а тај дан ће памтити као један од најлепших у животу.

Истакавши да је Лаушевић „имао јединствену уметничку снагу која га је носила кроз живот“, Бјелогрлић је приметио да као да је „неко виши у њему изабрао јунака античке драме, која ће осликати време у коме живимо“, и додао да је достојанствено и „суверено носио улогу трагичног јунака злог времена“.

Редитељ и драматург Вида Огњеновић је рекла да је Лаушевић недавним појављивањем и поклоном са осталима из глумачке екипе филма Хероји Халијарда, на премијери у београдској МТС дворани, „наслутио близину свог одласка“.

„Уз повике и скандирање из сале опраштао се последњим снагама од светала позорнице. Стајао је насмешен, осветљен благошћу и лепотом, док су га запљускивале салве аплауза“, навела је Вида Огњеновић. Према њеним речима, Лаушевић је „дошао међу нас из свога митоносног света и постао митска позоришна појава“.

Глумац Светозар Цветковић се присетио неколико епизода из дружења и рада са Лаушевићем, међу којима је било снимање филма Нож у Херцеговини, где је глумац приметио споменик у рату погинулим младићима. Лаушевић је приметио да је споменик подигао отац једног од погинулих, са истим именом као отац једног од двојице младића које је убио после туче у Подгорици 1993. године. Осврћући се на животну судбину свог колеге, Цветковић се на крају запитао: „Да ли је зависило само од Жарка?“

Милан Марић је рекао да је за њега Лаушевић пре свега био велики глумац, о чему сведоче све улоге, поштовање и дивљење људи из струке и публике.

„Био си неко ко је умео да достојанствено и храбро носи живот на леђима, колико год био тежак“, поручио је Марић.

Глумац Петар Божовић се присетио како је једном замолио младог Лаушевића да му донесе чашу воде, али је овај узбуђен због пријема на академији то заборавио, и сетио се годинама касније са питањем: „Па, да ти донесем ону воду?“, изазвавши смех присутних у ЈДП-у. Своја сећања на Лаушевића, Божовић је окончао стиховима њему у част и уздахом: „Одлете нам Жаре.“

Испраћај за кремацију посмртних остатака Жарка Лаушевића је у 14.00 на Новом гробљу у Београду.