Дарко Бајић: Лаушевић би желео да га памтимо по осмеху и ономе што је говорио
Дубок траг који је Жарко Лаушевић оставио у српској и југословенској кинематографији великим делом заслуга је његовог огромног талента, али и преданог рада. Редитељ Дарко Бајић, као колега и пријатељ великог глумца и уметника, каже за РТС да је захваљујући њему снимио једну од најлепших романтичних сцена, а да би Жарко желео да га памтимо по осмеху, улогама и ономе што је говорио.
Одлазак глумца Жарка Лаушевића у 64. години заболео је његове најмилије, његове пријатеље, колеге, али и бројне обожаваоце.
Гостујући у Београдској хроници, његов пријатељ и колега, редитељ Дарко Бајић истиче да га је Жарко очарао већ при првом сусрету: „Први пут сам га видео на часу Миње Дедића, легендарног професора Факултета драмских уметности. Нас, редитељску класу, на тај час је довео професор да видимо студенте. То је једна од заиста врхунских класа. Можда сам у суштини и решио да у Сивом дому поставим још неке јунаке управо због тога што је то била заиста врхунска класа и што сам желео све да их некако имам у својој серији.“
Према Бајићевим речима, Жарко Лаушевић појавио се иза црне завесе.
„Појавио се један лик који ме је тада фасцинирао, опчинио, који је својим шармом, својом енергијом опчинио све нас“, истакао је редитељ додајући да је одмах пожелео да сарађује са Жарком и да је то и остварио представом Хеј ви напољу где су Лаушевић и Соња Савић играли две главне улоге.
Бајић истиче да је Лаушевић на почетку осамдесетих година био најталентованији млади глумац на југословенском простору, а да је 1990. године био сигурно један од глумаца које су сви желели у својим филмовима, представама.
„Сећам се његове треме пред представу Фауста у Југословенском драмском позоришту, он је тада имао 21-22 године. Играо је са глумачким алама, попут Мике Манојловића, Александра Бечека и Бранислава Лечића, али када је изашао на бину, он је одмах добио аплауз“, прича редитељ.
Жарко Лаушевић – прецизан у постављању улоге, сјајне дикције, јаког инстинкта
Као једну од најлепших Жаркових улога, Дарко Бајић издваја ролу у представи Позоришне илузије, где је, како истиче, заиста био фасцинантан.
„После те представе, као око најпопуларнијег фудбалера, велики број људи је хтео да га загрли. А зашто? Зато што је он стварно, поред тог талента који је имао, он је био изузетно прецизан у постављању улоге“, каже Бајић и наводи да је Лаушевић и поред тога што је дошао из Црне Горе имао дикцију којој су колеге тежиле.
Лаушевић је, поред тога што је прецизно постављао улоге, био инстинктиван. Због једне такве инстинктивне реакције Жарка Лаушевића са колегиницом Елизабетом Ђоревском, Бајић је оставио кадар у којем су се видели и тонац и други чланови екипе у финалној верзији филма Директан пренос.
„То је једна предивна, можда једна од најлепших емотивних, љубавних сцена које сам снимио. Та емоција и то што се десило међу њима, то је било заиста фасцинантно“, описује Бајић наводећи да је веровао Жарковом инстинкту и потреби да у том тренутку искаже то што жели.
Сећајући се дружења са Лаушевићем, Бајић истиче да су се неке улоге спремале у кафани: „Дружећи се, одлазећи на позоришне представе, разговарајући стално. Моја супруга и његова супруга, били смо често заједно. Када сам спремао представу Мала, дао сам му да прочита, желео сам да он игра. Свидео му се милиционер Ајкула, али је та улога била намењена другом глумцу који је на крају отказао. Колико је Жарко био пресећан када је ушао и када смо сарађивали ту“.
Представа која је променила све
Почетком деведесетих сви су се грабили да раде с њим. Ишао је из улоге у улогу које су биле фасцинантне.
У Југословенском драмском позоришту 1991. године, успротивио се када је прекинута представа Свети Сава. Био је један од оних који су устали. Тај догађај Лаушевић је описао као прекретницу у животу.
„Моја супруга и ја смо били на тој представи. То је заиста један од најсрамнијих тренутака у историји културе и овог града и југословенског позоришта. Једноставно су ушли, кад је почела представа, ушли су националисти са заставама и кренули су да ометају представу. Неколико пута је Лаушевић покушао да их заустави, међутим, није успео. У том тренутку ту су били, поред познатих глумаца и личности из града, био је и његов отац и његова мајка“, сећа се Бајић.
Према његовим речима, та представа и његов лик, Свети Сава, променили су Лаушевићу живот: „Тих последњих година, живео је у Београду под великим притиском, заиста.“
Бајић је кроз сузе рекао да је Жарко Лаушевић био један велики човек и велики пријатељ и да је сигуран да би желео да га памте по његовом осмеху и по његовим реченицама и говору, улогама.
Жарко је био велики, како каже, зато што је знао зашто је играо сваку улогу, знао је да изиђе на бину, да дође у први план и каже: „Играм ову улогу зато што желим да вам кажем да морате да освајате слободу, да морате да будете слободни у животу.“
Коментари