Време је на његовој страни – Мик Џегер слави 80. рођендан

Једном је рекао да је „глупо остарити“, а њему су говорили да ће са 40 година изгледати смешно, али и данас са пуних 80 и даље не посустаје.

Џегер, који је од британске краљевске породице 2003. године добио титулу сера, већ дуго није необуздан момак и непријатељ естаблишмента. Син фризерке и наставника физичког, рођен у Дартфорду, није био предодређен за музичку каријеру, очекивало се да ће и он наставити породичну традицију.

Мали Мик се истицао у трчању на дуге стазе и у кошарци. На једној утакмици одгризао је сам себи врх језика због чега је мало мумлао кад говори, а затим тако и певао.

Од строге мајке побегао је што је пре могао, а онда је наишао на бившег школског друга, Кит Ричардса на Пословној школи за економију у Лондону, одакле ће све кренути.

Легенде кажу да су се некадашњи школски другови срели на железничкој станици у Дартфорду, у округу Кент. Било је то 1961. године – Мик је имао 18, а Кит 17 година. Џегер је са собом имао грамофонске плоче, па су почели разговор о музици.

У Лондону су се Џегер и Ричардс преселили у стан заједно са гитаристом Брајаном Џонсом. Док су Ричардс и Џонс планирали да оснују сопствену ритам и блуз групу, Џегер је наставио да студира финансије и рачуноводство. Озбиљно је размишљао да постане или новинар или политичар.

Брајан Џонс је почео да ради у једном клубу у коме је наступао бенд „Блуз инкорпорејтид“. Џонс, Ричардс и Џегер су почели да свирају са њима, и Џегер је на крају постао главни певач. Њих тројица почињу да се састају сами да би вежбали, успостављајући основу за оно што ће постати „Ролингстонси“.

Први чланови бенда били су Џегер, Ричардс, Џонс, Ијан Стјуарт на клавиру, Дик Тејлор на басу и Тони Чепмен на бубњевима, кога ће 1963. заменити Чарли Вотс. На наговор менаџера Ендрју Луга Олдама, Џегер и Ричардс су почели да пишу сопствене песме. Једна од њихових раних композиција била је As Tears Go By, песма написана за Меријен Фејтфул.

Џегер и Ричардс 1965. стварају свој први међународни хит (I Can't Get No) Satisfaction којим ће помутити популарност легендарних „Битлса“. Песма у који нико није веровао да је вредна трошења траке, постаје химна целе генерације.

Када су га новинари питали да ли је коначно задовољан, Џегер је одговорио:  „Мислите сексуално или физиолошки? Сексуално да, али физиолошки још покушавамо“. Инспирацију за култну песму Sympathy For The Devil Мик добија када му је Меријен Фејтфул дала да прочита Мајстора и Маргариту, Михаила Булгакова.  

Два велика бенда постају ривали, с једне стране је Џегеров имиџ „лошег момка“, а са друге „добри момци“ „Битлси“.

Џегер је у „Ролингстонсима“ истовремено важио и за доброг стратега и харизматичног певача, који је увек вређао друштвене норме. Колико је у његовом бунтовништву било глуме, на то ни он сам не може да одговори. „Не верујем да смо себе сматрали бунтовницима. Били смо тинејџери који су у то време пратили трендове“, говорио је Џегер.

Његови школски другови су тврдили да код њега нису приметили ни мрвицу бунтовништва, већ само слепу полтронску прилагодљивост на околности, тако да многи и дан-данас верују да је цео Џегеров дрски медијских наступа у ствари имитација оригиналног бунтовника, Кита Ричардса.

Кључни везни играч у „Ролингстонсима“ између Кита и Мика по многима је био Брајан Џонс, мултиталентовани инструменталиста који је на првих осам албума дао групи препознатљив звук, пре него што је трагично преминуо у лето 1969. године. Иако су многи тврдили да нема „Стонса“ брез Брајан Џонса, они су наставили пуном паром, и тaко већ више од 60 година.

Седамдесете су биле златно доба „Ролинстонса“, али све до данас успели су да одрже репутацију једног од највећих рок бендова на свету.

Џегер се опробао и као глумац, а писао је музику и за неке филмове. Међутим, у једном се скоро сви слажу, а то је да је Мик Џегер „несломљени лептир“, мада ће га Кит Ричардс у својим мемоарима прогласити за веома напорну особу. У својој књизи Живот, Ричардс тврди да је фронтмен „Стонса“ још почетком осамдесетих постао неподношљив и да га је зато прозвао „Њено височанство Бренда“.

Осим репутације врхунског музичара, Мик Џегер је изградио и репутацију доброг љубавника, а једном приликом је признао како је спавао са више од четири хиљаде жена.

Женио се и разводио само једном, али је из осталих веза стекао осморо деце од пет жена. Последње дете, сина Деверуа Октавијана Бејзила, добио је у 74. години са четири деценије млађом балерином Мелани Хамрик.

Осим Деверуа, из ранијих бракова и веза има још седморо деце. Педесетогодишњу Карис Хант Џегер из везе са Маршом Хант. Из брака са Бјанком Џегер има Џејду Џегер, а четворо деце има са Џери Хол. Из краткотрајне афере са бразилском водитељком Лусијаном Гименез има сина Лукаса. Уз то, има и троје унучади и једно праунуче.

Изглед и виталност Мика Џегера многи приписују доброј генетици, али кажу и да је последица строгог здравственог режима као и физичке активности који се тврдоглаво придражава.

Подржава музику у школама и покровитељ је „Мик Џегер“ центра у родном Дартфорду, а спонзорише музику и кроз свој програм „Ред рустер“ у локалним школама. Име програма је преузео из наслова једног од најранијих синглова „Ролингстонса“.

Многи упоређују његове покрете на сцени са покретима Џејмса Брауна, али Џегер их демантује: „Не, ја у ствари све време замишљам да сам Мерлин Монро и крећем се на сцени као она!“.