Хари Белафонте, певач, глумац и неуморни активиста, преминуо у 96. години

Хари Белафонте, који је педесетих буквално ускочио на топ-листе и разбио расне баријере својим веома оригиналним звуком, који је касније постао главна снага у покрету за грађанска права, умро је у уторак у свом дому на Апер вест сајду на Менхетну. Имао је 96 година. Узрок је конгестивна срчана инсуфицијенција, рекао је Кен Саншајн, његов дугогодишњи портпарол.

У време када је сегрегација још била широко распрострањена, а црна лица још увек била реткост на великим и малим екранима, успон Харија Белафонтеа у први ешалон шоу-бизниса био је историјски.

Он није био први црни забављач који је превазишао расне границе; Луј Армстронг, Ела Фицџералд и други су стекли славу пре њега. Али нико није направио толики одјек као он, а неколико година нико у музици, црн или бео, није био већи.

Рођен у Харлему 1. марта 1927. године у породици имиграната из Западне Индије, Белафонте је готово сам изазвао помаму за карипском музиком са хит плочама попут Day-O (The Banana Boat Song) и Jamaica Farewell. Његов албум Калипсо, који је садржао обе те песме, доспео је на врх Билбордове листе албума убрзо након објављивања 1956. и остао тамо 31 недељу. Пошто се појавио непосредно пре продора Елвиса Прислија, сматра се да је то први албум једног извођача који је продат у више од милион примерака.

Био је подједнако успешан и као концертна атракција: згодан и харизматичан, држао је публику опчињену драматичним интерпретацијама репертоара који је обухватао традиционалну музику из целог света – љупке калипсо мелодије попут Matilda, или радне песме Lead Man Holler, нежне баладе попут Scarlet Ribbons. До 1959. био је најплаћенији црни извођач у историји, са баснословним уговорима за наступе у Лас Вегасу, у Грчком театру у Лос Анђелесу и у Палати у Њујорку.

Певачки успех је довео до филмских понуда, а Белафонте је убрзо постао први црни глумац који је постигао велики успех у Холивуду. Његова филмска слава је, међутим, била кратког века, а његов пријатељ и ривал Сидни Поатје, заузео је ово место.

Снимање филмова никада није био приоритет Харија Белафонтеа, а после неког времена и музичка каријера је пала у други план. Наставио је да наступа и у 21. веку, као и да се појављује у филмовима (мада је имао две дуге паузе), али његов примарни фокус од касних педесетих била су грађанска права.

На почетку своје каријере спријатељио се са др Мартином Лутером Кингом млађим и постао не само доживотни пријатељ већ и Кингов ватрени поборник и борац за расну једнакост коју је он персонификовао. Уложио је велики део почетног новца да помогне у покретању Студентског ненасилног координационог одбора и био је један од главних прикупљача средстава за ту организацију и Конференцију јужнохришћанског руководства др Кинга.

Обезбеђивао је новац да Мартина Лутера Кинга и друге активисте за грађанска права избави из затвора. Учествовао је у Маршу на Вашингтон 1963. Његов пространи стан на Вест енд авенији на Менхетну постао је дом за др Кинга када је у Њујорку. Сам је уплаћивао полису животног осигурања за Кинга, а његову породицу је прогласио за корисника, и донирао им је новац како би се побринуо да буду збринути након што је Мартин Лутер Кинг убијен 1968. године.

Касније се ангажовао у низу афричких иницијатива. Организовао је добротворну акцију и снимио плочу за све звезде We Are the World, којом је прикупљено више од 63 милиона долара за помоћ гладнима, а његов албум из 1988. Paradise in Gazankulu био је протест против апартхејда у Јужној Африци.

Именован је за амбасадора добре воље Уницефа 1987. године, а касније је водио кампању за искорењивање сиде у Африци.

Након опоравка од рака простате 1996. године, залагао се за подизање свест о тој болести.

Био је жестоки заговорник левичарских идеја, критиковао је агресивну спољну политику САД, водио кампању против нуклеарног наоружања и састајао се и са Кастром и са Чавезом. На састанку са Чавезом 2006. Белафонте је описао америчког председника Џорџа Буша као „највећег терористе на свету”. Такође, окарактерисао је Бушове црне државне секретаре, Колина Пауела и Кондолизу Рајс, као робове који су радили у кући свог господара, а не на пољима.

Био је чест критичар демократа, посебно Барака Обаме, пре свега због притвора у заливу Гвантанамо и не предузимања мера против десничарског екстремизма. Критиковао је Џеј-Зија и Бијонсе 2012. јер су „окренули леђа друштвеној одговорности…“

Белафонте је био ожењен три пута, прво са Маргерит Бирд, од 1948. до 1957. године, са којом је имао две ћерке, активисткињу Адријен и глумицу Шари Ли. Имао је још двоје деце са својом другом женом, Џули Робинсон: глумца Гину и музичког продуцента Дејвида. Он и Робинсонова су се развели после 47 година, а 2008. се оженио Памелом Франк.