Ко смо, шта смо и зашто смо – Гленда Џексон

Гленда Меј Џексон рођена је у радничкој породици на североистоку Енглеске. Глумом је почела да се бави крајем педесетих година 20. века, док је још била на Краљевској академији за драмске уметности.

Прославила се позоришним улогама Офелије, Леди Магбет, Марте у представи „Ко се боји Вирџиније Вулф“, била је Клеопатра али и Бекетове Мајка Храброст. Играла је у позориштима на лондонском Вест енду али и њујоршком Бродвеју.

Улога у филму „Заљубљена жена“ 1969. године доноси јој првог Оскара, док је за улогу у „Додиру класе“ 1974. добила другу златну статуу.

Поред позоришта и филма, упамћене су и њене улоге у радио и телевизијским драмама. Улога Елизабете I донела јој је две награде Еми 1971. године.

Политичка каријера дуга четврт века

Из глуме се повукла 1992. године да би се кандидовала за Британски парламент јер је сматрала да је „Британија уништена владавином Маргарет Тачер и Конзервативне партије“. Била је вољна да „уради све што је легално да јој се супротстави“.

Као члан Парламента и Лабуристичке партије у политици је провела 23 године борећи се за права жена, против сиромаштва и незапослености. Учествовала је у кампањама против ношења крзна, у влади Тонија Блера била је заменик министра за саобраћај задужена за јавни транспорт у Лондону.

Иако је у почетку подржавала Тонија Блера, касније је била његов оштар критичар. Мада је размишљала о томе, одустала је да се кандидује за место градоначелника Лондона 2000. године.

Маргарет Тачер није опростила ни после њене смрти, оптужујући је да је „пороке третирала као врлине“, наглашавајући да је „због тачеризма Енглеска подложна незапамћеним стопама незапослености и драстичном расту броја бескућника“.

Године 2011. најављује повлачење из политике, уз напомену да се неће кандидовати на изборима 2015. године.

"До тада ћу већ имати скоро 80 година и биће време да се неко други кандидује", рекла је тада Гленда.

Сваки крај је нови почетак

Али за Гленду Џексон то није био крај, већ нови почетак.

Четврт века касније, вратила се глуми.

„Можда да сам се бавила плесом, то не би било могуће. Уосталом, у Британском парламенту сам редовно имала реторичке вежбе“, објаснила је Џексонова.

Најпре је наступила у радио драмама за Би-Би-Сијев радио 4, а онда се вратила на позоришну сцену.

Улога у представи „Три високе жене“ на Менхетну донела јој је награду Томи, чиме је објединила „златно тројство“ најпрестижнијих глумачких награда: Оскаре за филм, Емије за телевизију и награду Томи за позоришну улогу.

Али ни ту није крај.

Гленда Џексон овог пролећа игра Краља Лира у истоименој Шекспировој драми у Корт театру на Бродвеју.

За њу је Шекспир и данас најсавременији драмски писац јер „једино је он поставио питања: ко смо, шта смо и зашто смо, а ваљан одговор још нико није дао“.

Њен Краљ Лир је без самосажаљења, одважан и без страха, спреман да учи. Иако не зна за реч „не“, једино је тешку лекцију о љубави научио сувише касно.

Каже да за глумце није важно да ли их публика воли, већ да ли им верује.

„Када позориште ради, група људи излази на светло, а већа група људи седи у мраку. Енергија се креће из светла у мрак и ако имате среће, та енергија вам се враћа. И ако се то деси, савршен круг је створен“, рекла је недавно Гленда Џексон.

У 82. години, Гленда Џексон наступа осам пута недељно у представи која траје три и по сата.

Ако се питате како неко игра осам пута у седам дана, то је зато што се представа, осим у вечерењем термину, игра и у један сат после подне.

На замишљеној листи „шта морам да видим у Њујорку“ овог пролећа свакако је Гленда Џексон и њена интерпретација Краља Лира.

Има времена, сезона траје.