Чаплин, од Скитнице до „Великог диктатора“

Ове године, прецизније 17. фебруара, прошао је тачно један век откад се Чарли Чаплин први пут појавио у улози Скитнице, одрпанца са шеширом на глави и штапом у руци. Упркос томе што је то лик по којем ће највише остати упамћен, смешна, баксузна, али доброћудна Скитница је тек једна степеница у развоју Чаплина.

Прешао је далек пут, али је једна ствар јединствена у свим његовим улогама и креацијама - истицање и борба против неправде. Људи који су га гледали могли су да се поистовете са њим.

У немим филмовима, попут Имигранта, Скитница прелази бродом преко Атлантика у потрази за новим и бољим животом у Америци – путовање које је и сам Чаплин направио бежећи од сиромаштва и нимало безбрижног детињства у Енглеској.

Како су године пролазиле од првог појављивања 1914. године, Скитница је све чешће долазила у сукоб са полицијом и другим ауторитетима са циљем да заштити угњетене и несрећне.

У филму Малишан Чаплин извлачи инспирацију из свог проблематичног детињства. Бори се против државних чиновника који желе да га спрече у намери да подиже дете које је остало сироче.

Чаплинова Скитница је толико еволуирала до изласка Модерних времена (1936. године) да је постала прави пролетер, угњетени фабрички радник, који се заљубљује у бескућницу. Заједно покушавају да преброде тешкоће Велике депресије, дајући у исто време мрачни и комични тон у приказивању животних услова радног човека оног времена.

Међутим, 1940. године дошао је Велики диктатор, који је уједно означио и крај Скитнице. У свом првом звучном филму Чаплин игра двоструку улогу - Аденојда Хинкела, тиранина Томаније, и скромног берберина, који постаје жртва фашизма. Остварење ће највише остати упамћено по емотивном и изузетно страственом говору, који по свим мерилима припада неким од најбољих политичких говора на филму, а и шире.

Колико је Чаплинов говор инспиративан можда најбоље показује чињеница да и данас, више од 70 година касније, неколико аранжираних снимака на Јутјубу има више од 20 милиона прегледа.

И док, према данашњим стандардима, његов сатирични приступ исмевања фашизма можда не би био толико контроверзан, он је свакако то био четрдесетих година. Глумећи Адолфа Хитлера и јеврејског берберина, Чаплин је у Великом диктатору срушио неколико табуа.

Филм достиже кулминацију када тиранин Хинкел врши инвазију на Томанију (која је требало да представља Аустрију), а јеврејског беберина за којег су мислили да је Хинкел (Чаплин се често шалио говорећи да му је Хитлер украо бркове) грешком прозивају за говорницу да се обрати окупљеним људима. Тада Чаплинов мали јеврејски берберин изговара емотиван говор у име свих угњетених људи.

По свим мерилима сатирично ремек-дело, Велики диктатор је показао како филм може да пронесе снажну слободарску поруку против угњетавања, тоталитаризма и диктаторских режима. Номинован је за пет Оскара, укључујући оне за најбоље остварење и главног глумца.

Упркос чињеници да Чаплин више никада неће завртети штапом, обући своје широке панталоне, ставити смешни шешир или обути огромне ципеле, дух Скитнице је довео до настанка Великог диктатора и наставиће да живи кроз јеврејског берберина и друге улоге које су уследиле.

Скитница је постала синоним обичног, угњетеног човека и, иако је штап и шешир окачио о клин, омалени британски геније никада није престао да се бори против неправде. Нажалост, због тога ће и сам испаштати.

Толико је био одлучан и страствен у својој борби да су га многи у САД сматрали за комунисту, посебно након великог залагања при Америчком комитету за ратну помоћ Русији који се борио за помоћ Совјетима током Другог светског рата.

Због изласка Monsieur Verdoux 1947. године (за који је идеју добио од Орсона Велса) Чаплина су посебно критиковали конзервативци зато што је глумио серијског убицу који се поредио са светским лидерима. „Као серијски убица, ја сам аматер у поређењу са њима“, говорио је Чаплинов лик.

Исте године позван је да сведочи пред Комитетом за антиамеричке активности, који је представљао почетак антикомунистичке параноје у САД. Пет година касније, након пута у Лондон није му омогућено да се врати у Америку. Чаплин ће после тога наћи дом у Швајцарској, где ће живети до своје смрти и одакле ће режирати филмове Краљ у Њујорку и Грофица из Хонгконга.

У Краљу у Њујорку Чаплин тумачи лик краља Шахдова који је приморан да побегне из своје земље Естровије у САД. Убрзо упознаје Руперта Макабија (којег глуми Чаплинов син Мајкл), чији су родитељи осумњичени за комунистичке активности, а врло брзо и сам краљ због тога мора да се појави пред Комитетом за антиамеричке активности.

Иако је ослобођен свих оптужби, за време саслушања краљ Шахдов (Чаплин) грешком црево за гашење пожара усмерава према члановима комисије. Касније током филма краљ уверава малог Руперта да је антикомунистичка параноја гомила глупости која ће се убрзо завршити.

Чак и након краха макартизма, Чаплин је САД посетио само једанпут. Двадесет година након што је 1952. године стављен на црну листу, легенда комедије дошла је у Холивуд да прими почасног Оскара.

Упркос чињеници да је од његове смрти прошло скоро 37 година, његово завештање наставља да живи. Кућа у Швајцарској, у којој је провео последњих 25 година живота, биће претворена у музеј.

И док данас многи познати глумци и уметници преузимају на себе улогу бораца за људска права, Холивуд вероватно више никада неће имати звезду каква је био Чарли Чаплин - џина седме уметности и истинског хероја и борца за угњетене широм света.