Испробали смо „Лети колико год можеш“ авио-карту и откривамо вам предности и мане

За оне који баш воле да путују у сопственој организацији и који то чине често, појава на тржишту годишње претплате за све летове мађарске нискобуџетне авио-компаније, која покрива дестинације диљем Европе, Блиског Истока, али и Азије и севера Африке, деловала је изузетно примамљиво.

„Визер“ је летос на тржиште пласирао годишњу претплатну карту All you can fly, која је до 15. августа могла да се купи за 500 евра, а потом по регуларној цени од 600 евра. Карта подразумева аутоматско обнављање претплате сваке године и омогућава букирање летова до било које дестинације где та авио-компанија лети, уз минималну доплату од десет евра по лету. Свих 10.000 понуђених претплата плануло је за неколико дана, а најављено их је још. 

Но, да ли је све баш тако идеално како на први поглед изгледа? 

Главна „цака" је у томе да летове можете резервисати само 72 сата унапред или краће. Значи, уколико у наредна три дана нађете карту за, примера ради, лет из Београда до Рима, а потом из Рима до Маракеша, моћи ћете до Марока да одете за само двадесет евра, али се не зна унапред да ли ћете, када то будете желели, моћи и да се вратите за исте паре.

Не рачунајући то да карта подразумева само мали ручни пртљаг, ранчић на који су редовни путници нискобуџетних авио-компанија већ навикли, оно што је за путнике највећи проблем јесте што превозник одлучује за које ће дестинације и колико карата пустити у продају за претплатнике. То значи да ћете за лет за који сте заинтересовани можда моћи да купите карту по регуларној цени, али вам то неће бити омогућено за претплату коју сте платили.

Ако вам време и буџет дозвољавају да на одабраној дестинацији останете унедоглед, докле год авио-компанија не пусти у продају карту по повлашћеној цени, или да продужите даље ка некој новој дестинацији где је могуће, онда вам то неће бити проблем. Али, сва је прилика да ћете у једном тренутку морати да купите и понеку карту по регуларној цени, преко ове, или неке друге авио-компаније.

А да не бисте злоупотребљавали јефтине карте и на пример, куповали резервну за неку другу дестинацију, па чекали да се можда појави и за ону коју желите, имате право само два пута да се не појавите на купљеном лету, иначе губите право на претплату. И то је услов који је „Визер“ поставио буквално пар дана уочи важења претплате, претходно је било могуће не појавити се трипут. Што значи да то морате чувати баш за неку ванредну ситуацију. 

Како све изгледа у пракси, показаћу вам на личном примеру. Тестирала сам претплату неколико дана након што је постала валидна од 25. септембра. Сваког јутра у седам сати излази списак летова за које је могуће купити карту у склопу претплате у наредна три дана. Међутим, та информација вам не помаже много, јер можда нема карата баш за дан који вама одговара, а може и да се распрода у међувремену. Истраживала сам шта бих могла да увежем, па да одем негде где до сада нисам била. 

Купила сам карту из Београда до Абу Дабија, па потом одатле за Самарканд у Узбекистану, са комотних пет сати разлике. На страну то што су летови били додатно стресни због затварања ваздушног простора Ирана и принудног међуслетања у Кутаиси у Грузији, већ током кратког боравка на аеродрому у Абу Дабију, морала сам да покушам да резервишем опције за повратак, јер је за три дана постојао лет из Самарканда за Абу Даби, па после тек за шест дана. Но, карата за претплату није било. 

Гледала сам опције и за продужавање возом за Ташкент одакле су сваког дана ишли летови за Абу Даби, али летова из Ташкента тек није било на претплату, а по регуларној цени су коштали и по 300-400 евра. 

На крају сам одлучила да не ризикујем и не чекам још три дана да видим хоће ли ми се „отворити" повратак. Чим сам стигла у Самарканд, платила сам регуларну цену до Абу Дабија, која је била у том тренутку прихватљивих 110 долара. И добро је што сам то учинила, јер је цена током поподнева скочила троструко, а испоставило се да ни после три дана није било могуће купити карту у склопу претплате. 

Један стрес је био отклоњен и могла сам да се мало препустим истраживању Шехерезадиног града, али чекало ме је и резервисање лета из Абу Дабија за Београд. Истог дана је постојао лет који је било могуће букирати, али је време између два лета било превише кратко да би могло да се стигне. Значи требало је преспавати у Абу Дабију и узети лет сутрадан. Навила сам сат на три сата ујутро, када је по европском времену поноћ и када ће карте бити пуштене у продају. Али, авај, није их било! Шта сад? Чекати пар дана у Абу Дабију, где сам већ била и није ми било неопходно да га разгледам поново, па видети хоће ли бити пуштене карте на претплату за следећи лет?

Истраживала сам и друге опције и открила да постоје карте за касни вечерњи лет за Будимпешту. Одатле ћу се већ снаћи, само да се домогнем блиског окружења. И букирала сам.

Треба ли да кажем да су се сутрадан појавиле и карте за баш онај лет сутрадан за Београд који сам желела? Но, купити ту карту и пустити да пропадне ова за Будимпешту значило би и одмах употребити једну од само две могућности непојављивања на лету током годину дана, па нисам хтела да је искористим већ на почетку. 

После три дана проведена у Самарканду и бар исто толико проведених у авионима, на аеродромима и у аутобусу из Будимпеште, коначно сам се дочепала Београда. Страствени сам путник и мени није сметало, али знам и да не познајем никог ко би ми се у таквој авантури придружио. 

Годишња претплата „Лети колико год можеш“ намењена је пре свега дигиталним номадима, авантуристима који путују најчешће сами, којима не смета да са ранчићем проведу ноћ на неком аеродрому, а у путу и по неколико дана, којима код куће деца не очекују да им мама (или тата) сваки дан скува ручак и којима није проблем да се задрже на некој дестинацији дуже него што су планирали. Под условом да финансијски могу да издрже тај продужени боравак и за то, уколико је потребно, имају одговарајућу визу.

И што је најважније, онима који уживају у том адреналину неизвесности где ли ће их одвести пут и шта ли ће им донети нови дан. Данас Самарканд, сутра ко зна где. 

Мислим да већ имам план.