У гостима код сликара Михаела Адамса на острву Махе: Укорениш се попут дрвета па на миру дајеш плодове

Причао ми је историчар Пол Метијат да је први приказ Сејшела начинио италијански шпијун и картограф Алберто Кантино 1502. године. У 18. веку, када су приспели први досељеници, пејзажима острва су се позабавили врхунски француски сликари, попут Пјера Сонерта, 1776. године. Егзотичне плаже, дивљина и океан инспирација су уметницима широм света, али Метијат ми је рекао да су Сејшели нарочито занимљиви резбарима дубореза и кујунџијама у Ирану, Индији и Шри Ланки.

Чак је и супруга премијера француске Доминика де Вилпена била замађијана изгледом сејшелских кокоса и стварала уметничка дела у стаклу по узору на њих.

Понеко је навраћао тек случајно, рецимо на путу бродом из Европе за Тахити у Пацифичком океану. Заустави се колико да предахне од бескрајног љуљања таласа, а онда узме сликарско платно и боје и овековечи неколико пејзажа. Затим се врати на брод, па до крајње дестинације плови још недељама.

Управо тако је на Сејшеле стигао славни француски постимпресиониста Пол Гоген.

Бујна млада уметничка сцена осећа се на Сејшелима на улици, у хотелима, на бродовима… Уметници стварају за своју душу, али и за туристе.

Кад жена каже – тако је

Но, статус првог сејшелског уметника заслужио је Михаел Адамс (1937) који и данас живи и ради усред џунгле на југозападу највећег острва, Махе.

“На Сејшеле сам стигао 1972. године. Дакле, ту сам више од пола века. Увек је било уметника на Сејшелима, али ја сам први професионални уметник који се овде заувек настанио. Остали су били у пролазу, тако барем тврде стручњаци и – моја жена! Не волим када то истичу, јер неко може да помисли да пре мене овде није било уметности, али ко би се усудио да противречи супрузи?!”, шеретски каже шармантни дежмекасти Михаел, док његова полетна супруга трчкара око мене, служи ме пићем и колачима и само се осмехује.

“Лепо је бити део историје. Укорениш се попут дрвета, па на миру дајеш плодове и временом постанеш део ове земље и њеног трајања”, објашњава Адамс.

Права џунгла опхрвала је са свих страна Адамсову кућу. Када сам аутом скренуо преко речице на путић са високим растињем, био сам убеђен да сам залутао. Тек ме је дрвени кров што провирује из густог зеленила у даљини привукао да ипак погледам да није ту дом уметника. Две џиновске бетонске столице са уметничким гравурама, међу лишћем већим од мене, и знак “отворено”, убедили су ме да баш овде живи чудак којег тражим.

Чим сам ушао, спазих читаву грану банана окачених да висе са плафона уместо лустера. Зидови су испуњени сликама природе, на којима доминирају тиркизне и плаве нијансе.

На пијанину је поређано десетине буда, фигура кинеских златних мачака, плишаних крокодила и дрвених слонова. Велики део просторија заузимају уметнички ормани са џиновским фиокама, у којима је смештено на стотине слика и цртежа.

Једно стабло претворено је у скулптуру са оштрим крезавим врховима где су натакнути шешири и украси. Мала кућа шири се у коридоре и открива нове дугачке просторије подједнако попуњене сликама, цртежима и скулптурама.

Како је Михаел упознао Хедер

Дочекује ме сликарева супруга, Хедер, дуге плаве косе, у плаво-белој хаљини: и сама као да је изашла из слика, уклопљена у њихове боје. Уметник је сав у белом. Летња бела кошуља кратких рукава, беле пантолане, бела брада, бели шал око врата. Супруга је договорила посету и види се да организује целокупан живот галерије.

Упознао ју је у Кенији на дипломатском пријему; ту је помагала пријатељима у припреми хране.

"Послужење је било изванредно: кокоси, урме, обиље локалних специјалитета, и она међу њима. Био сам усхићен када је пристала да ми да број телефона. Једва сам чекао да јој се јавим. Онда схватих да сам њен број – изгубио! Штавише, заборавио сам јој чак и име! Био сам очајан. Јурио сам по целом Најробију надајући се да ћу је негде срести.

Сликао сам је по сећању и одлучио да направим изложбу тих слика, с надом да ће и она за њу сазнати. Запамтио сам само да се зове по неком цвету, и онда сам четрдесет њених портрета назвао: Цвет 1, Цвет 2, Цвет 3...

Сви су били распродати, а ја сам само желео њу да видим. Наједном је, изненађена, стала преда ме, рекавши ми да њено име заправо не значи цвет већ – врсту корова! Од тог трена се нисмо раздвајали”, прича Адамс у даху, а његова супруга се и даље само осмехује.

Отац земљорадник, мајка оперска певачица

На поду је скулптура џиновске корњаче украшена јарким бојама, преливима, тачкама, круговима и цртама. Плава и тиркизна и ту преовлађују, чинећи је живахном, као да је управо изронила из океана са помало сунца на леђима.

“Излагали смо је и на аеродрому, дочекивала је туристе”, хвали се супруга и показује чланке из главних сејшелских новина.

На бакарном арапском столу накривио се позлаћени пас са несразмерно дугим виљушкастим шапама и оштрим зубима. То је заправо торба! Шта ли мисле Сејшелци кад их са тим виде у куповини?

У свеопштем шаренилу уочавам црно-белу фотографију. Адамс то примети, па започе причу:

“То је мој отац, био је земљорадник у Малаји, бавио се гајењем каучука, а у њега се заљубила оперска певачица, полу-Немица, моја мајка. Отац је ратовао у Првом светском рату на разним меридијанима, био је у пешадији и доживео страхоте у бици на Соми.”

Од Британије до Малезије, живот је ову породицу бацакао на разне стране. Упитах како су се затекли у Африци?!

“Први пут су ме на црни континент довели родитељи још као дете. Беснео је Други светски рат, па смо из Сингапура, који су окупирали Јапанци, избегли у Јужну Африку. Неко време смо живели на северу данашње Танзаније. Ишао сам у школу у Лушоту, провео сам најлепше дане верући се по дрвећу Усамбара планина...”

Водопади Усамбаре, једно детињство и једно путовање - графика

Споменем да сам био у Лушоту и објавио у Србији текст о свом необичном путовању.

Узбуђено рече: “Не могу да верујем! Тако мало људи тамо одлази, тако мало људи за то место зна! Да ли је могуће да си стварно био тамо?!”

Повезују се људи и предели, путовања спајају наизглед неспојиво и одвећ удаљено. Причам му о Лушоту, о болници за психијатријске болести у којој се људи лече природом, о томе како је један поглед био довољан да се заљубим у црнкињу дубоко у планинама, о задивљеном застајкивању у шуми пуној тајанства... Његово детињство и моја путовања управо су пронашли магичну тачку спајања.

“Огромни водопади Усамбара планине део су мог бића”, рече Адамс и ја почех да се присећам пет-шест водопада које сам тамо и сам посетио.

“Прошле су од мог детињства године, тек у Лондону, где сам студирао уметност, на мојој изложби појави се професор из Уганде и рече ми: 'Хоћу да предајеш графику у мојој школи у Уганди'. Ја се сетих водопада Усамбаре и само рекох: 'Може!'”, присети се Адамс, а онда уздахну, погледа ме пун сете, па рече: “Пријатељу, нема такве ствари као што је случајност!”

Адамсово пријатељство са Идијем Амином Дадом

У Уганди је неколико година радио као професор Макерере универзитета, где је основао департман за графику.

Као угандски професор универзитета, Михаел Адамс упознао је и Идија Амина Даду, некадашњег војног лидера и диктатора Уганде, за чије осмогодишње владавине је страдало најмање 100.000 грађана ове афричке земље.

“Када смо организовали велики бал, студенти ме упиташе кога да позовемо да га отвори. 'Или најлепшу жену, или најмоћнијег мушкарца', рекох. Одмах предложише Иди Амина, тада тек звезду у успону, још увек не беше председник. На наш позив стигао је у школу, дружио се са студентима, био је веома срдачан, позвао нас је у свој дом, частио нас тонама вискија. Отворио је бал, постао пријатељ универзитета, постао мој лични пријатељ. Отварао је моје изложбе, био ми је врло близак. У почетку су Амина сви волели, он је сменио председника који је био лош човек и свима загорчавао живот. Био нам је спасилац. Тешко је поверовати да један добродушан човек може да постане тако зао и ужасан, право чудовиште, гори од звери. Ја у то дуго нисам могао да поверујем. Разочарање је било огромно”, ниже сликар своја сећања из Уганде, а ја га молим да ми исприча конкретан догађај који му је отворио очи.

“Аминовој жени сам давао часове сликања. Била је врло љубазна и брзо је учила. Једног дана се председнички мерцедес зауставио испред болнице са поруком упућеном најбољем хирургу у држави. У пртљажнику је била Аминова жена, исечена на ситне комаде, а на једном делу тела је било написано: Господине Адонго молим вас да је зашијете и да ми је вратите, али учините да има бољу нарав.

Толико ме је све то потресло, да сам желео да напустим Африку, заувек.

Мом пријатељу Харију, архитекти у Момбаси, рекао сам како је Африка постала стратиште: 'Све што сам овде волео, нестало је.' Мој пријатељ ми даде добар савет: 'Иди на Сејшеле, тамо је све дивно, сви који нешто вреде тамо иду; тамо те живот носи као морска струја изгубљени чамац; на крају сви заврше на плажи, скину обућу и открију невиђено богатство у песку, сунцу, камењару, у смирујућој бујној природи. Не треба ти модеран свет ни сав његов бетон.'”

Бекство на Сејшеле у ред витезова

Адамс је послушао пријатеља, и тако стигао на Сејшеле. Наравно, повео је са собом љубав свог живота и овде су се венчали.

Када се после неког времена срео са Харијем, казао је одушевљено:

“Хвала ти што си ме послао на Сејшеле! Место си описао савршено, био си потпуно у праву! Кад си ти тамо био?”

“Никад”, рече Хари хладно.

У углу запазих повељу уз Орден Британске империје, једно од најзначајнијих одликовања на планети, које носиоцу даје титулу сера и означава пријем у ред витезова. Додељује се за изванредне заслуге у служби за опште добро, људима који остварују огроман утицај и издвајају се као узор. Орден је увео краљ Џорџ још 1917. године, а број добитника је ограничен.

“То је 2001. године мом мужу доделила краљица Елизабета Друга за његову посвећеност уметности на Сејшелима”, појасни Адамсова љупка супруга.

Сликар ме затим поведе у свој атеље у приземљу. Ту влада аутентичан хаос – са десетинама књига, бочица, папира, картона, маказа, ножића и скалпела, истрошених здепастих оловака, неспојивих делова хемијски, селотејп трака, разноразног сликарског прибора – све набацано целом дужином огромног стола, који испуњава већи део просторије На решеткама оближњег прозора затегнути су канапи по којима су штипаљкама закачене десетине свежих цртежа да се суше, као опрана одећа.

Чехов, Далај Лама, Мусоргски, Џемал Кашоги...

Чини се да би само ту, и нигде другде на свету, славни уметник могао да ствара своја дела.

Рашчистио је мало простора испред себе на столу, разгрнуо хаос тек толико да има мало празног простора за рад, а на набацане ствари наслонио је своје ново дело: цртеж Чеховљеве Ане. Ту је и свеже нацртан Чехов.

Сваког дана настаје барем један цртеж славних личности: показује ми дневник са датумима из којег сијају лица Мусоргског, Рахмањинова, Далај Ламе, Густава Климта, Џејмса Енсора (познатог по сликању раздраганих мртваца), али и хероја модерног времена, као што је несрећни новинар Џамал Кашоги, убијен у амбасади Саудијске Арабије у Турској.

Атеље је толико налик џунгли око куће да се чини како дрвени зидови нису никаква граница, већ мост што спаја уметничко поприште са џиновским лишћем које, како тврди уметник, може да порасте “до величине точкова аутобуса”.

По дворишту, које је овлаш рашчишћена џунгла, тумара четрдесетак пилића и ћурића, десетак патака, мноштво мачака и паса, као и три џиновске корњаче. Ту су, наравно, и мајке пилића, необичне плавичасте кокошке које сносе плавичаста јаја! По тој врсти живине Сејшели су познати, а Адамсово имање налази се управо у Заливу плавих пилића. Недалеко, у густом у растињу, пресијава се језеро украшено са неколико дугоногих чапљи.

Гвоздени кавез за аутомобил

У зеленилу, међу орхидејама и једрим плодовима разног воћа и поврћа, штрчи огромна гвоздена решеткаста скаламерија са рупицама недовољним да се кроз њих протури прст. То је – затвор за аутомобил! Можда би заиста чуда модерне технике требало стављати у тешко доступне кавезе, али ја ипак упитах уметника - чему то.

“Животињице су улазиле и гнездиле се испод хаубе, неколико аутомобила су ми уништиле”, кратко објасни Адамс, а онда ме поведе да ми покаже своју омиљену биљку – бамбус. Тек тад уочих да над нама штрче браонкасти штапови који су се над двориштем надвили као кров веранде.

“Угнездио сам се између мочваре и мале реке, идеално место за раст бамбуса!”

Високе стабљике које узгаја две пуне деценије, израсле су му и на уметничким платнима. На већини слика бамбус је главни јунак – стреми у висину ка небу, или у дубину земљине утробе.

Чак и на фотографијама сликар повремено израња из бамбусове шуме.

Адамсова уметничка дела садрже бескрајно много детаља, обиље боја и нијанси. Природа је на њима жива и у покрету, у вечитом лелујању између светова. Тако су оживљени и бамбуси, који на сликама одишу карактером, као древне а подмлађене личности.

Сликарством су почели да се баве и Адамсови син и ћерка, Алисија и Тристан. Њихова тематика и стилови су слични, мада се јасно уочавају и разлике. Страст ове породице, како је то једном рекла Алиса, јесте да на платно преноси музику џунгле.

Јутарњи тренинг у бојама

Адамс је толико заволео Сејшеле, да свој живот нигде другде не би могао да замисли. Сејшелци су узвратили љубављу, пажњом и славом: сви га знају и поштују, туристе упућују да купују његова дела, Адамс је урадио дизајн униформи локалне авио-компаније, као и свилени шал који краси стујардесе, његове слике се налазе у хотелу „Кемпински“ и на скоро свим престижним местима. Природа која не мирује на платну постала је заштитно лице Сејшела.

Уз неспоран таленат, оштра дисциплина и посвећен рад изродили су на хиљаде дела током неколико тропских деценија.

“Покушавам да одржим рутину. У седам и петнаест ујутру долазим у атеље и предајем се чаролији боја. Три сата се не дижем са столице, а онда направим паузу и вежбам, јер би иначе моје ноге атрофирале, претвориле би се у камен. Потом се враћам у атеље... Ево шта ме заокупља ових дана: претварам старе аквареле у уљана платна и цртам важне личности које нарочито поштујем. Урадио сам три свеске таквих цртежа. У портрету су најважније очи, поглед, живост лица”, наглашава Адамс и пита ме ко су српски великани које нарочито поштујем.

Причам му о Тесли и Пупину, а он тражи да му пошаљем њихове фотографије, ако је могуће са израженим очима, да и њих наслика. Разговарамо о природи, а ја помињем како су на Теслу и Пупина природне појаве, рецимо звезде и грмљавина, у детињству оставиле снажан утисак, који се касније осећао целог живота и утицао на њихова генијална постигнућа.

“Све почиње у детињству”, закључи Адамс, а ја га упитах како је постао сликар.

“У мојој младости није било телевизије. Био сам усамљено дете у Малаји. Док су родитељи играли бриџ, ја бих сликао. Увек ме је интересовао облик ствари и обузимала жеља да сам начиним интерпретацију онога што видим око себе.”

 Истина је у природи

Адамсови пејзажи су бујни и дивљи. Уља на платну и сериграфије мешавина су реализма, симболизма и апстракције. Инспирацију налази у свом дворишту, у џунгли која га окружује.

“Другде је природа укроћена, ошишана, спакована у кутије и прописно обележена. А овде је дивља, истинска, каква је одувек била, каква треба да буде. Притом – издашна!”, полетно рече сликар и нагласи како је тек на Сејшелима схватио какав однос треба да градимо с околином.

Нарочито је важно да човек увиди да никада не треба да се узноси над осталом, величанственом природом...

“Моје дело је дневник изузетних животних радости које пружа природа. Мој живот је огледало Сејшела, као и моја башта. Видео си наше водопаде. Ту влада спокој, они су барокна мешавина падајућих звукова који се распршују о тамне стене.”

Препун утисака напуштам ушушкано имање, док ми машу сликар и његова супруга. Иза мене остаје џунгла коју је проткала уметност и уметност проткана џунглом. Поздрављају ме стабла пуна зрелих воћки, листови дивљег кестена већи од моје главе, чује се жубор речице испод моста преко којег стижем ка асфалту...

Адамс ми је рекао да од свих уметника највише воли Сезана. Није чудо. Сезан каже: “Гледати, значи стварати оно што видите. Доћи ће дан када ће једна шаргарепа, посматрана на свеж начин, започети револуцију. Истина је у природи, и ја ћу вам то доказати!”