„Вози Мишко“ – Ко то тамо пева, али на етиопски начин
Како изгледа Етиопија кроз очи Србина у необичном путешествију које би се најбоље могло описати као „Ко то тамо пева“ на етиопски начин...
„Шта мислиш о томе да изнајмимо ауто“, каже ми Бемнет, чије име би се могло превести као „у поверењу“. Никако нисам могао да му упамтим име, па сам га поделио на „бем(ти) нет'“ и тако га запамтио. То је човек у позним четрдесетим, висок и ћелав, са лицем које зрачи озбиљношћу и поузданошћу. Упознали смо се током литургије у Дебре Либаносу.
„Немам ја пара за то“, одговарам. „Зар не видиш како путујем? Све што имам стане у један ранац.“
„Па зато ти и кажем! Сигурно имаш довољно пара да изнајмимо комби. Ја ћу да возим, а онда ћемо успут да купимо путнике као линијски такси, и на крају ћемо још и зарадити…“
И ја прихватих. Узимамо изанђали комби, за који се власници куну да је технички исправан. Да би се уверио да говоре истину, Бемнет прети да ће, ако нас остави насред пута, бацити на њихове породице клетву. Седам на сувозачево место и постајем кондуктер. У комби улазе и излазе мајке са децом, пастири са козама и кокошкама, уносе пакете јаја, канистере уља… Нема станица, него у селима на пољану поседа десетак људи и чека да неко прође и покупи их. Тешко ми је да им наплаћујем, мада је цена заиста симболична.
„Ми нисмо једини… већина возача застаће да покупи путнике како би покрили трошкове вожње, а уједно помогли људима када јавни превоз слабо функционише…“, објашњава Бемнет, увидевши да ми је нелагодно.
Карте на преглед, али нипошто десном руком
На кров возила путници смештају и везују џакове, а у једном тренутку посадише чак и козу. Пошто више није било места у возилу, један је старац замолио да се придружи кози на крову. Каже, навикао је, и то воли, а у другом граду га чекају унуци, па моли да Европљанин не тера мак на конац и пусти га, држаће се он чврсто за металне шипке гепека… Весела дружина по много чему подсећа на филм Ко то тамо пева, једино на месту возача недостаје Паја Вуисић.
Док се возимо путници се увијају како би мени на предњем седишту платили карту, али искључиво десном руком. Лева рука служи за брисање после велике нужде, а у крајевима са оскудном хигијеном није увек могуће руке добро опрати. Зато се у многим културама Африке и Азије левом руком не пружа нити узима било шта значајно, штавише увредљиво је том руком, рецимо, пружити поклон или платити услугу. Давно сам се у ово и сам уверио.
Моја тадашња пријатељица, а садашња супруга, Индонежанка, снажно ме је ударила по руци када сам пожелео левицом да платим намирнице у супермаркету, пошто ми је тако било згодније. Била је „шокирана“ мојом „некултуром“, таман колико и ја њиховим чудним обичајем. Није испрва веровала да такав обичај у Европи не постоји. Потрајало је док сам научио да то не радим. Када год бих погрешио, чак и кад не би била поред мене, пресекао би ме њен оштар поглед. Сада, чак и у Србији, левом руком ништа не плаћам.
Не знам шта ћу пре: да наплаћујем карте или да фотографишем пејзаже. Пролазимо између живописних голих жућкастих брда, затим наилазимо на пределе под парцелама пољопривредних засада, па на литице што се изненада тамном бојом камена уздижу из жутила брдске саване…
„Луди туриста“
„Кочи, кочи!“, вичем Бемнету, а он се уплаши да није нешто искочило на пут, па прикочи свом снагом. „Угледао сам дрво са три крошње, поређане увис једна над другом, то морам да фотографишем!“, кажем му ја, а он се мало чудио, али се убрзо на ту ситуацију навикао. Путници такође имају пуно разумевање за „лудог туристу“ и не буне се што на сваких неколико минута молим возача да успори или стане не бих ли нешто, мени ново и необично, усликао. Штавише, интригира их шта ми је то привукло пажњу. Загледа цео минибус трокрошњасто дрво, одмахују главама и коментаришу: „Ето, сто пута сам овуда прошао и нисам ово дрво приметио!“ А други ће: „Е свашта, дрво кô дрво!“, или: „Ајде да се ми сликамо са њим, туриста је занимљивији од свега због чега се заустављамо“.
Стајемо често и због путника, али и да бисмо се освежили. У једној сеоској продавници су на танким полицама наређане конзерве, паковања бисквита, сокови, тигањи, сатови, пакети брашна – па се чини да ће се цела конструкција срушити ако се иједан предмет одатле извади.
Млади продавац једва је дочекао да угледа странца, па каже: „Ајде да играмо стони тенис!“ А ја, зачуђен, гледам како иза неких полица вади приручни сто на расклапање. Зачас се у прашини испред продавнице окупише његови другови и започесмо игру.
Градови су махом прљави и негостољубиви, са много бетонских здања и металних барака. Села су рајски предели – природа и колибе од блата и дрвета са крововима од сламе. Поједини пејзажи, попут поља препуних бала сена, подсећају ме на Србију.
Када путници желе да се укрцају, не треба ни да нам машу: стајемо чим видимо гомилу људи, јер ће неко сигурно ући. Кад желе да изађу, све што треба да ураде јесте да мало раније неколико пута лупе о метални кров.
Куд сви, ту и магарац
Фотографишем путнике: жене с цртежима кане на лицу (сунце посред чела, линије на бради), детенце умилног осмеха, кратке коврџаве косе и одвећ зрелог погледа. Један пастир покушава да угура магарца у наш комби. Магарац се не да, довео је газду до суза, а ја не знам како да обрачунам карту за животињу. Све прихватам, јер не знам овдашњи ред – ако се сви сложе да магарац уђе и да његова карта кошта толико и толико, климаћу сагласно главом. Други човек носи целу балу сена са собом. Мећемо је на кров, са козом и старцем. На путу саобраћајни знаци: чести одрони, забрањено заустављање!
Крећу кривине и каменитији предели, а магарац њаче. Пут води час увис, час низбрдо, а поглед се протеже у даљину, губећи се у магли планинских врхова. Кањон Плавог Нила види се као на длану: раселине у земљи, у чијим дубинама вибрира вода што даје живот Африци. Понеки шлепер и аутобус испред нас муче се да савладају успоне. По путевима људи пешаче и по стотину километара, јер нема довољно возила да их све покупе. Етиопљани су на то навикли, и нити се жале они који нису успели да се укрцају у наш минибус, нити то коментаришу ови што јесу. Природно је да је срећа променљива – данас ће ходати неко други, а сутра они.
Није ништа страшно проћи педесет или стотину километара ногама, још и босоног, како би посетио своје ближње или обавио какав неодложан посао и прехранио породицу. Од упадљивог сиромаштва одудара пут којим грабимо, нов новцијат, углачан, са мостовима и надвожњацима – сигурно скупљи него све некретнине заједно у оближњим насељима.
Путем иду и гелада мајмуни, као да испитују нову конструкцију и топлоту асфалта. Мало-мало па се литице издижу изнад пута, а са њих такође висе мајмуни, као стражари над ретким саобраћајем. Оштри камени блокови прете да се сурвају на нас, али ипак безбедно пролазимо. Део пута су изградили Јапанци, па наилазимо на мермерну плочу са захвалницом за њихов труд и доброчинство. Прелазимо мост преко Плавог Нила, који се попут глисте провлачи међу црвенкастим брдима што се над њега надносе. Суше су учиниле велику реку маленом, па су се по кориту издигла острва песка – чини се, могло би се по дну ходати као по путу.
Но, то је варка, јер са првим падавинама надоћи ће бујне воде и жила куцавица биће у пуном сјају. Уз пут су понегде изграђене плаве и жуте округле цркве са бакарним крововима што као кишобрани наткривају основу. Окружене зеленилом, упечатљивије су од свих нових грандиозних здања. У сиромашнијим селима цркве су саграђене од густог прућа, са металном стрехом под чијом тежином само што пруће не пукне. Унутра нема правих икона, тек фотографије и репродукције. Али, то су праве светиње: у њима се моле земљорадници, пастири и путници намерници.
Над путем се уздигла стена, на стену се посадило једно једино дрво, на којем је човек направио своју колибу. Смењују се различите слике, на моменте жутило саване прелази у зеленило пашњака и ретког дрвећа, па одједном на падинама засветлуцају метални кровови насеља.
Град који не воли странце
Стигосмо у један од већих градова – Дебре Маркос, престоницу провинције Гођам.
Питам Бемнета: „По чему је овај град познат?“
„По томе што мештани не воле странце. Овде се може лако догодити да те неко нападне само зато што је сумњичав према дошљаку…“
„Па баш лепо место изабрасмо за паузу. А има ли још нешто по чему су чувени?“
„Град је добио име по Цркви Светог Марка. Ту је и фабрика тролејбуса, једна од највећих у Африци, настала у сарадњи са Русима. Упошљава пет хиљада људи и производи око пет стотина тролејбуса годишње“, каже Бемнет и додаје: „Све до пре стотинак година овде су господарили утицајни локални владари. Необично је било што град буде велики кад дође владар, јер се сакупе сва села, по двадесет или четрдесет хиљада људи, а како владар оде на пут, на пример скокне до Адис Абебе, сви се разиђу и преко ноћи то постане насеље од једва пет-шест хиљада становника“.
Водоторањ Африке
Сазнајем да је овде постојало и јако италијанско утврђење, те да је место познато по устанцима против власти. Нису желели да плаћају таксе цару, па су подигли такав устанак да је на крају реаговала војска, али су таксе ипак укинуте. Сада овде живи седамдесет хиљада људи.
„Недалеко се налази водоторањ Африке – тако називамо планину која се протеже све до 4.100 метара изнад нивоа мора, одакле извире чак четрдесет наших река…“
Обилазимо нову цркву, сву у нијансама плаве боје, са верандом од лукова, и једну џамију, мада је у овом граду број муслимана занемарљив. Када у једном граду има више религија, Етиопљани пазе да различити верски објекти буду у суседству, као доказ да се међусобно поштују и чувају.
Види се да је велики део града недавно изграђен, па то улива наду да је на помолу неко боље време.
Спушта се мрак и Бемнет и ја тражимо преноћиште. Молио сам га да пронађе нешто повољно, али нисам могао да претпоставим да ће ме одвести у ћумез од цигли налик пољском тоалету на периферији града. На голом бетону стоји метални кревет, једва угуран у тесну просторију. Комарци насрћу са свих страна, журе да пренесу маларију. Утом долази власник собице и прска је спрејом чији мирис нагриза ноздрве, па постаје неиздрживо не само ту спавати, већ и боравити. Уместо да ме избоду комарци, сада ће ме удавити смрад. Била је то једна од најтежих ноћи у Етиопији, плаћена пола долара. Но, вредело ју је доживети, јер у таквим условима спавају путници које сам возио када их ноћ затекне на пола пута, и то само уколико могу и такав смештај да приуште…
„Дођи да одиграмо партију билијара“, зове ме Бемнет да му се придружим испод склепане цераде у близини наше собе. Невероватно је како у крајњем сиромаштву Етиопљани успевају да набаве опрему за билијар и стони тенис, али и да се образују толико да знатно боље познају своју историју него што Европљани, са свим школама, познају своју. Дубоки наклон таквом сиромаштву!
Коментари