Темишвар – град песника, тргова, разних чуда и пиздулица

„Неколико сати дневно посвећујем шетњи на великој светлости. Ход под њеном ширином одржава ме у стању захвалног струјања поезије", записао је румунски песник Лучијан Блага. Румунска поезија је, уз пољску, у прошлом веку била једна од најмоћнијих у Европи. А песник Блага, који је умро почетком шездесетих, био је један од бисера те невероватне ниске.

О томе размишљам корачајући Улицом Лучијана Благе у центру Темишвара. Летње јутро као да је сачињено од оног захвалног струјања поезије, од широке светлости. Наш циљ је „Ovride Specialti Coffee“, кафић са најбољом кафом у граду, ако је веровати оценама у интернету. „Овде шољица кафе није само пиће већ сведочанство наше страсти“, обећава маркетиншка порука кафића на сајту.

У изузетном граду дан мора почети на изузетном месту. Очекивања су нам била велика, али оно што смо доживели у љупкој башти кафеа – премашило их је. Колач са шаргарепом и ђумбиром уместо доручка и невероватан капућино без кофеина, били су први благослов дана. У сваком случају, и особље за шанком и људи који доносе поруџбину за сто, до те мере су љубазни, да се човек запита – где се деде скоро пословична мрзовоља румунских конобара?

Трг уједињења

Избијамо на најстарији темишварски трг. Лево је седиште Епархије темишварске Српске православне цркве и њена престона, Саборна црква која је подигнута 1748.

Занимљиво је да су звоници подигнути на данашњу висину тек 1791. године јер је слободан поглед за војну посаду са тврђаве имао приоритет. Ушли смо у цркву и у њој нашли нешто хлада. Време унутар сакралних грађевина тече спорије, опире се времену изван тих зидова. И то прија.

У хладу моћне и складне фасаде епархијског седишта налази се кафе „Балкан“. Гостима у башти свира неки домаћи бенд. Одмах иза ћошка је и можда најпознатији српски ресторан у Темишвару – „Карађорђе“. Али у „малом Бечу“ како зову Темишвар, држаћемо се принципа као и у великом Бечу – нећемо сести баш тамо где се нуде ћевапи.

Вековно присуство јаке српске заједнице у Темишвару је очито највидљивије на Тргу и у околним улицама. Нису само епархијско седиште и Саборна црква на западном делу Трга маркантни сведоци те значајне прошлости. Иза њих је зграда Гимназије „Николас Ленау“, која је у 18. веку била Рашка већница, управна зграда – Аустријанци су Србе звали Раси. А имена неколико палата на Тргу – Stojadinovich, Zsivkoich, Lazarovics сведоче и о економској снази неких чланова те заједнице.

Трг се за време мађарске доминације у граду звао Лошонцијев трг. Иштван Лошонци је био последњи заповедник одбране Темишвара уочи пада банатске престонице у руке Турака. Пре тога су Аустријанци водили главну реч и трг се напросто звао Домплац или Хауптплац– Катедрални или главни трг. Трг уједињења је постао тек када је Темишвар после Првог светског рата припао Румунији.

Свето Тројство против куге

У средишту трга налази се Стуб Светог тројства, или, како га народ назива Стуб куге. Подигнут је 1740. Израдио га је у Бечу вајар Георг Рафаел Донер. Воденим путем стуб је потом путовао од Беча до Темишвара.

У граду је 1739. избила куга, Темишвар се с муком изборио са заразом. Царев намесник у Темишвару Јохан Антон Дашен изразио је своју захвалност Богу за крај епидемије наручивањем овог споменика. У подножју Стуба Светог Тројства су приказане пошасти које су спопадале град – куга, рат, глад.

Репрезентативне грађевине унаоколо сведоче о некадашњој моћи и слави хабзбуршког Темишвара. Овај трг ме осваја напречац. И што дуже седим у њему, најпре на клупи, а потом у баштици једног од кафића, све ми се мање чини претераним љубавна изјава једног вршачког таксисте упућена овом граду.

Умивање града

Католичка црква на источној страни Трга окупана је светлошћу. Катедрала Светог Ђорђа једна је од највећих барокних сакралних грађевина на југоистоку Европе. Градили су је нови хабзбуршки господари Темишвара од 1732. до 1763.

После тога ће проћи нешто више од две деценије и Темишвар ће постати први европски град са електричном уличном расветом. Мора да је за варош са таквом традицијом било горко искуство из осамдесетих када је Чаушескуов режим увео рестрикције електричне енергије – када се први електрично осветљени град Европе напросто угасио.

Тек сада, 16 година после уласка у Европску унију, са пројектом Европске престонице културе, већина фасада поприма стари сјај. Оне зграде које се још увек реновирају или чекају на ред спаковане су иза платна на скелама. Тако је темишварско умивено лице са видним ожиљцима поново истински лепо.

На Бегеју

Мост митрополита Андреја Шагуна, родоначелника Румунске православне цркве у 19. веку, а српског фрушкогорског монаха и ђака, иначе цинцарског порекла, налази се по природи ствари иза Румунске саборне цркве. Ћудљива историја 20. века се нашалила са називом овог моста. Започет је 1913. у време мађарске доминације, замишљен као мала верзија једног прашког моста, са четири постамента за статуе чанадских бискупа. Градњу моста је успорио Први светски рат, завршен је, али се одједном нашао у румунском Темишвару, па су постоља на мосту остала без статуа.

Прошетали смо до тог моста да бисмо коначно видели и реку, која је од градске вреве одвојена појасом однегованих паркова. Бегеј извире у Карпатима. Била је то дивља и плавна река, али је од времена грофа Клаудијуса Флоримунда Мерсија, заповедника хабзбуршког Темишварског Баната, који је Темишварски вилајет преотео Турцима, каналисан целим током, од Темишвара до Зрењанина. Тако су првом половином 18. века мочваре претворене у оранице, систематски су на његове обале досељавани Немци.

Ових дана Бегејом, због падавина, протиче више воде но иначе. Жалосне врбе поређане обалом нежно додирују воду. Шеталишта су се пружила са обе стране реке. Уз њих су ресторани и кафеи. Са моста посматрамо људе како из кафића на броду гледају филм у летњем биоскопу. Падне покоја кап кише, па стане. Краткотрајно освежење даје призору у сумрак јединствен, златасти одсјај. Опет се разведрило да би сунце заруменило све предмете, зграде и људе на обалама пре него што зађе.

Пиздулице

Следећег дана смо ручали у самом центру града. Ресторан који се помало апсурдно зове „The Scotland Yard” налази се у улици Еугена Савојског. На менију ми је за око запела „банатска даска“ као предјело и традиционално румунско јело „пиздулице“.

Кажу да је део меса од којег се спрема јело раније веома ретко био у понуди зато што су га румунски месари чували за себе. Пре ће бити да је разлог тражености овог јела у томе што се може направити искључиво од неколико стотина грама финог мишића на говеђим или свињским препонама. А тај се мишићни део налази и код мушких и код женских примерака – упркос непристојном имену које на румунском, али и на свим језицима јужно од Темишвара, сугерише женски полни орган. Траг словенског назива на јеловнику финог темишварског ресторана енглеског имена заиста је забаван. „The Scotland Yard“ у Темишвару нуди пиздулице.

Још једна уникатна понуда ресторана је на мене оставила трајан утисак. Пиво Нанеа Јанку је 2012. названо по псеудониму великог румунског књижевника Јона Луке Карађалеа, на стогодишњицу његове смрти. Нефилтрирано пшенично пиво ми је на непцу развило каскаду укуса коју памтим само код најбољих баварских пива. Касније сам се распитао. Чуло укуса не лаже. За румунску пивницу ово расно пиво се производи у баварском Мемингену.

Одлучили смо да после ручка прошетамо до модерног комплекса Iulius Town. Одмах иза северног дела Трга уједињења налази се кружни ток. После десетоминутне шетње широком улицом ка северу улазимо у нови, конзумеристички Темишвар, изграђен по највишим стандардима.

Iulius Town

Оно што га чини изузетним у односу на једнообразне храмове потрошње у свету јесте зеленило кроз које се прилази самом тржном центру. Нигде у Европи нисам видео тако складно уређен нови парк. На клупама можете уживати у лаганом џезу јер су поред стаза уграђени – звучници.

Одмах се види да је Iulius Gardens једна од најспектакуларнијих зелених површина у Темишвару. Пет и по хектара зеленила изнад подземне гараже, 1.400 стабала – липа, кедар, буква, јавор, храст, кестен, јела, бора, граб, дуд, магнолија – могло би се још дуго набрајати. Уз то више од 100 врста украсног грмља. У све то је уложено 8,7 милиона евра. Парк је уредио тим стручњака из Италије, Немачке и Румуније.

Иза свега тога стоји Јулијан Даскалу, педесетчетворогодишњи власник компаније Iulius Group. Она има тржишне и пословне центре у више румунских градова, али пројекат Iulius Town, који обухвата тржни, пословни и конгресни центар окружен атрактивним парком са језерцетом, понос је власника. Крајем прошле деценије компанија је уложила скоро пола милијарде евра у ово подручје, а то је највећа приватна инвестиција у румунској историји.

У самом тржном центру на последњем спрату има толико ресторана брзе хране да ће невештом потрошачу избор тешко пасти. Срећа те смо овамо дошли сити. Један од ресторанчића показује темишварску склоност српској кухињи. „Gril Sarbesc“ је и свој назив закитио опанчићима.

Девојка на студенцу

Пре одласка из града шетамо још једном Тргом уједињења. Ту свака фасада прича своју причу. Волео бих да баш сваку ослушнем. Али за то би ми било потребно много више времена. Темишвар има 14.500 историјских грађевина. Неке од најлепших су на овом тргу.

Присетим се свог кратког боравка у седишту румунских Срба пре неколико година. Некада моћна заједница свела се на часну мањину. Темишвар је несумњиво њен културни центар.

Алексије Бранко Радичевић је у овом граду завршио седми и осми разред гимназије и 1843. написао своју прву песму на српском – Девојка на студенцу. У њој је између осталог записао: „Ове речи – слатке стреле – минуше ми груди беле". Мада Бранко почива на Стражилову изнад Сремских Карловаца, овде су му сахрањени и отац Теодор и брат Стеван.

Није он једини песник повезан са градом. И Милош Црњански, без којег је незамислива савремена српска књижевност, био је темишварски гимназијалац.

Душан Васиљев се овамо преселио из Кикинде и окончао школовање. Аутор ванвремене антиратне химне Човек пева после рата шетао је истим овим улицама, не слутећи да ће га Велики рат ужаснути, надахнути и – мада је мислио да је преживео – напослетку 1924. последицама по здравље и убити.

Румунски лиричар и филозоф, Лучијан Блага био је пет година старији од Васиљева. У песми Читаоцима поручио је:

Све речи су толико горке,
и зато – пустите ме
да међу вама ходам нем,
да вам у сусрет изађем склопљених очију.

Док одлазим из Темишвара као да у колони крај мене неми ходају Бранко Радичевић, Црњански, Васиљев, Блага. Њихове речи, „горке“ или „слатке стреле“, оставиле су невидљиве, а дубоке трагове на лицу града. Намењене су само онима који умеју да читају карте града као збирке стихова.

Темишвар је свакако прожет и српским културним памћењем. Али је град на један умирујући начин и румунски, и немачки и мађарски и – судећи по све већем броју туриста – свачији. Можда то највише волим у овој вароши – хабзбуршки рукопис улица и опуштена банатско-балканска атмосфера тек у споју дају драгоцену легуру.